Slučaj Selin

Čudesno i čudovišno komičnog osećaja za jezik, pisac uticajnih romana nesumnjive estetske vrednosti, „Putovanja nakraj noći“ i „Smrti na kredit“ – koje pojedini i među srpskim književnicima (na primer, u ovogodišnjoj anketi Politike) ističu, ne bez valjanog razloga, kao najbolje romane dvadesetog veka – osim u lepoj književnosti, ostavio je i brojne stranice u svojim (stravično) antisemitskim pamfletima koje su mu među hitlerovcima donele takvu slavu da mu je Arno Beker, zvanični skulptor Trećeg rajha, lik obesmrtio bistom.

Jedan od tih pamfleta, pod naslovom „Sitnice o jednom klanju“ iz 1937, ne treba zaboraviti, imao je vidnog čitalačkog uspeha u Francuskoj, a kako je odmah preveden i objavljen u nacističkoj Nemačkoj, uspeh se umnožio. Žanr ovog svog rukopisa – koji će 1939. u domovini zakratko biti zabranjen da, za okupacije 1943, ponovo bude objavljen, i to u izdanju ilustrovanom fotografijama – Selin je, roditeljski nežno, odredio kao „humoristički, rableovski, antisemitski i, prevashodno, pacifistički“.

Duboko uverenje autora da je fenomen antisemitizma u pravom društvu s dve laskave stilsko-žanrovske i jednom pozitivnom moralnom odrednicom – ovde je očigledno. Štaviše, prema Selinu, pacifizam je nemoguć bez antisemitizma – Jevreji su prepreka miru čovečanstva. Sa ovako čvrstim ubeđenjem, komotno, bez ikakve griže savesti, čovek može da ubije šest miliona Jevreja – jer, tu je reč o mukotrpnom, požrtvovanom poslu na večnu dobrobit čovečanstva!

U Poznanju, 4. oktobra 1943, kad je već objavljeno ilustrovano izdanje „Sitnica o jednom klanju“, Hajnrih Himler je SS vođama jasno i razgovetno govorio o veličanstvenoj žrtvi onih koji ubijaju jevrejsku decu i njihove majke: „Lično nisam smatrao opravdanim da se prilikom istrebljenja muškaraca – to će reći, pošto ih pobijemo ili pošto smo ih pobili – dopusti pojava osvetnika u vidu njihove dece koja će odrasti za naše sinove i unuke. Mora se doneti teška odluka da bi taj narod nestao s lica zemlje.“ To je ta ista nemoralna etika ubijanja kao žrtvovanja zarad „večnog mira“ – pacifistički genocid! o kojem, „humoristički, rableovski“, govori i Selin.

Godine 1946. Selin piše: „Antisemitizam je star koliko i svet, a moj antisemitizam, u svojoj prekomernoj i izvanredno komičkoj formi, čisto je literaran – ja nikad nisam nekog proganjao.“ Ukoliko ostavimo po strani implikacije prikrivenog značenja ove rečenice – da je zlo staro koliko i svet, i da se upravo antisemitizam bori protiv njega – možda je najbolji komentar ovakvog Selinovog samoopravdavanja, koje doista ima formu komedije zabluda, činjenica, za sada neopovrgnuta, da i sam Adolf Hitler nije prisustvovao nijednoj egzekuciji Jevreja.

Te iste 1946, jadikujući da lov na ljude nikada nije bio tako bezosećajan kao lov na „‘kolaboracioniste’ ili osobe smatrane za takve“ (stavljajući reč kolaboracionisti pod navodnike, Selin zapravo negira postojanje kolaboracionista – to su samo osobe koje neko drugi drži za takve, naravno, nepravično), on piše: „Nikada nije bilo progona Jevreja u Francuskoj. Jevreji su uvek bili potpuno slobodni (što nije slučaj sa mnom), njihova ličnost i posed bili su bezbedni u zonama višijevske uprave za sve vreme rata. U severnoj zoni, u trajanju jedva od nekoliko meseci, oni su morali da nose malu zvezdu. (Kakva slava! Hteo bih da mi zakače deset!) Bile su konfiskovane pojedine stvari Jevreja (i s kakvim štosovima!), što im je potom nadoknađeno, i to kako! (Dok meni nikad nije vraćeno.)“ Preuveličavanje i izmišljanje, ovde je doista rableovsko, samo što posredi nisu fikcija i igra duha, nego surova stvarnost i neobuzdana mržnja.

Kad su Alen Ginzberg i Vilijam Barouz 1958. posetili pisca čiji su ih romani očarali, u Selinovom domu ih je dočekao lavež ogromnih pasa. „Šetam svoja pseta kroz selo zbog Ješa. Poštar baca moja pisma. Apotekar ne želi da mi daje prepisane lekove“, jadao im se neizlečivi antisemita.

Kad govorimo o ličnosti Luj-Ferdinana Selina, kao i o ličnosti ma kog drugog intelektualca šovena, naciste ili ideologa totalitarizma, grešimo ukoliko njegovo delo razdvajamo od njegovog uverenja. Selin književnik je nerazdvojan od Selina pamfletiste, Selin esteta – od Selina ideologa. To ne znači da je antisemita pisao rđave romane. To samo znači da briljantan umetnik, filozof ili naučnik, samim tim nije nužno i odgovoran čovek.

Stvar je književnog znanja i ukusa da li ćemo ceniti Selinov doprinos književnosti, ali, da li Selinu treba odati javno priznanje, koje se uvek odnosi na ugled ličnosti, to je već stvar morala, što je dobro shvatio i francuski ministar kulture. Jednom reči, Selin je rđava javna ličnost koja je pisala sjajne romane.