Svest o humanim pravima za životinje, pre svega za pripadnike i pripadnice viših sisara (zašto ne i svih vertebrata?!), zatičemo danas u embrionalnom stadijumu kulture, i to tek u pojedinim ljudskim zajednicama, a najočiglednije na Novom Zelandu, zemlji s najnižim nivoom korupcije u svetu i prevladavajućom brojnošću ateista u odnosu na brojnost pripadnika verskih zajednica ponaosob, što je, takođe, jedinstven primer u današnjem vremenu.
Sasvim je izvesno da će dok stupe na snagu humani zakoni o pravima životinja, među njima izumreti brojne vrste. No, budući pripadnici preostalih vrsta znaće da cene žrtvu svojih saplemenica i saplemenika; njihova sloboda, umeće, naime, da peva kao što su pevale sprave u klanicama. Biće to, verujemo, zajednica ravnopravnih bića, nalik društvancu u Edenskom vrtu. Naravno, pod uslovom da do tada preživi barem i dvoje pripadnika ljudskog roda.
Kakvo je, međutim, pravo stanje prava životinja, daleko od Australije i Novog Zelanda, na primer, u Evropi i Africi, najbolje govori brutalno ubijanje 34 rudara od strane izvršne vlasti Južnoafričke Republike, dok su štrajkovala, obustavivši svoj „crnački“ rad u rudniku platine, pokraj grada Marikane, koji pripada velikobritanskoj kompaniji Lonmin – u navedenom biznisu, trećoj u svetu po svojoj moći. Nije cinično 34 ubijena rudarska štrajkača, 78 njihovih ranjenih kolega i 259 uhapšenih, kao i onih nekoliko hiljada koji su preživeli oružanu policijsku paljbu i ovih se dana, iako nije ispunjeno ništa od njihovog štrajkačkog zahteva, vratili u rudnik da, duboko pod zemljom crnče, vadeći na svetlost dana plemeniti južnoafrički metal za dobrobit svojih velebritanskih vlasnika-plemića, jer bi inače bili otpušteni – nije, dakle, cinično i nije politički nekorektno i nehumano te bedne ljude nazvati životinjama. To nije cinizam, to je gadna istina. Možda je to samo nevaspitano, jer smo svi uljudno edukovani da je robovlasništvo odavno ukinuto i da zemljom više ne hode robovi. Stoga što ih ne nazivamo robovima, zovemo ih onako kako oni sami sebe vide, pod tretmanom stranih poslodavaca i domaće vlasti.
Podjednako hladnokrvno i brutalno kao što njegova južnoafrička policijska zaštita ispaljuje rafale u ljudsko meso životinja, velikobritansko vlasničko rukovodstvo Lonmina, otpustilo je prošle godine 9.000 rudara koji su izražavali isto nezadovoljstvo svojim tretmanom na poslu kao i njihove, ove godine, ubijene, ranjene ili uhapšene kolege. Sudbina nezaposlenih, bez nadničke crkavice koja služi tek da se u upotrebljivom stanju održi jedno rudarsko telo, pretila je i onima koji se, samo nekoliko dana pošto su njihova sabraća ubijena u štrajku, ne vrate u rudnik na posao. U međuvremenu, usled obustave rada, cena platine na svetskom tržištu porasla je za 0,9 odsto. No, rudnik, iako sa trista sedamdeset jednim rudarom manje (to je zbir ubijenih, ranjenih i uhapšenih), sada radi punom parom.
Nacionalne zastave spuštene su na pola koplja zbog ovog umorstva, a iz Ministarstva unutrašnjih poslova, u javnost je odapet izveštaj da je „s obzirom na situaciju, policija učinila ono što je bilo najbolje moguće“. Dakle, proglašena je nacionalna žalost zbog smrti onih koji su morali da budu ubijeni jer su sami skrivili situaciju u kojoj će to biti ono što je za sve najbolje. Eto, to je velikodušnost države. Iako su krivi, saosećajmo s njima, jer su kobnu glupost učinili iz neznanja, postupivši animalno!
Štrajk u koji su stupili ubijeni i preživeli marikanski rudari, ilegalan je. Tako je saopšteno s najvišeg mesta vlasti. Sindikati to nisu osporili. To je lekcija koju treba naučiti. Ako vas na pravno potkovan način u ekonomskom odnosu dovedu u položaj životinje, imate pravo da se bunite samo po pravilima tog istog prava koje omogućuje vaš položaj, dakle, isključivo ukoliko ne narušavate sopstveni status životinje u ekonomskom odnosu.
Najzad, zašto su rudari stupili u štrajk? Zato što su živeli kao životinje. To je definisao jedan od štrajkača – potom preživeo ili usmrćen, ne znamo. „Živimo kao životinje“, rekao je on. Ljudi, dakako, nisu (samo) životinje, i utoliko je gore ako moraju da žive (isključivo) kao životinje, jer imaju svest da to nisu. Jasno je da se u ovom poređenju sa životinjama podrazumeva njihov ustaljeni robovski položaj i suvereno nehumano pravo da ih ljudi ubijaju. Južnoafrički rudari su stradali kao životinje koje su se pobunile zbog svog položaja i prava da budu podjarmljene, eksploatisane i, na kraju, ubijene.
Ljudi koji na „crnom kontinentu“ legalno rade u nehumanim uslovima i legitimno žive kao nehumana bića, jesu socijalna crna rupa u svetu i za svet.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
