Spleen bogatih nacija i njihovih zadovoljnih podanika

Gde god se taj film sad prikazuje po svetu – gde god, naime, svet još uvek nosi glavu na ramenima, da može da gleda filmove – prikazuje se pod tim, engleskim ili sa engleskog prevedenim naslovom, kako je prikazan i na Prvom programu RTS-a, svečano, ekskluzivno, pred samu ceremoniju dodele nagrade „Oskar“, u ponoć.

„Još jedna tura“, dakle.

Film je to o opijanju alkoholom, tačnije o potrebi za opijanjem, ne samo alkoholom.

Šta to uopšte znači?

Pre nego što se pozabavimo tim glavnim pitanjem, potrebno je da kažemo nešto o ideji – tačnije, o ideologiji – da se izmeni originalni naslov, koji na danskom glasi „Druk“, naime, „Opijanje“ (ili „Napijanje“).

Ovde se u vidu ima ono i onakvo opijanje za koje se kod nas vinaverovskopantagruelovski tačno veli „oblokavanje“ ili „lokanje“.

Iako upravo tu radnju film prikazuje, reč ‘opijanje’ je iz originalnog naslova pripitomljena u distributerski prihvatljivije i mirnodopskije: „Još jedna tura“.

Sada izgleda kao da je reč o nekoj uzgrednoj radnji ili povremeno upražnjavanom hobiju, a ne o suštastvenom atributu života ljudi koje film prikazuje, i to ljudi svih starosnih doba, od onih pred penzijom do maloletnih srednjoškolaca.

Četiri junaka ovog filma, antijunaka vlastitog života, četiri najbolja prijatelja, zašla u četrdesete i poznije godine, našavši najpre dobar izgovor, kao da je reč o maltene naučnom opitu, počinju svakodnevno da eksperimentišu sa povećavanjem doza alkohola.

Ovaj spiritni stimulans, uočavaju, počinje ozbiljno da poboljšava njihove spiritualne performanse. Hic!

Kako su sva četvorica nastavnici u srednjoj školi, vidimo da postaju bolji predavači; predavanja su im sve originalnija i upečatljivija, a učenici naprosto ne mogu više da ih ne upamte.

U jednoj epizodi, jedan od nastavnika svom prestrašenom učeniku, koji strepi da ponovo ne padne godinu, podiže samopouzdanje do neslućenih granica, preporučujući mu da, ne samo pred ispit nego i tokom ispita, iz flašice za vodu gucne kapljicu delotvorniju od vode.

I mi sad vidimo kako jedna šeprtlja zavezanog jezika, koja ne zna da sastavi dve čiste, s pogledom prikovanim za patos, postaje gimnazijski Demosten.

Je li ovo neka, genijalno pogano, osmišljena reklama za povećanje konzumacije alkoholnih pića čak i u zemljama u kojima su skupa kao suvo zlato?

Nema sumnje da će mnoge gledaoce diljem planete ovaj film okuražiti da češće posegnu za čašicom bez griže savesti. Ipak…

Ipak, film nam u svom drugom delu pokazuje razorno dejstvo opijanja i počinje da deluje kao antialkoholna propaganda.

Jedan od četvorice junaka izvršiće samoubistvo. Dvojici je brak razoren…

Dolazimo do krucijalnog pitanja koje postavlja film: šta je to u biću dobro situiranog građanina u zemljama blagostanja, što ga tera prema piću?

Pre sto pedeset godina, najveći pesnik svog veka, Šarl Bodler, postavio je, svojoj duši, pitanje: „Zar si došla do takvog otupljenja da se najbolje osećaš u svom čemeru?“

Film „Još jedna tura“ postavlja, dakle, pitanje o onom stanju čije značenje izražava famozna, danas najčešća među svim rečima svih razgovora, reč ‘depresija’, koja se često i prečesto upotrebljava i tamo gde je posredi ono što se ne tako davno, precizno nazivalo dosadom.

A Bodler, prekrasno tačno, kaže da je dosada „polovina ništavila“. „Još jedna tura“, film je o životu evropskog građanina kao polovini samog ništavila.

„Opijen uvek treba biti. U tome je sve: početak i kraj mudrosti. Da ne osećate strahoviti jaram Vremena, koji vam tišti ramena i povija vas ka zemlji, morate se bez predaha opijati. A čime? Vinom, poezijom ili vrlinom – kako vam drago. Ali, opijajte se.“

Tako peva Bodler u svojoj posthumno objavljenoj knjizi malih pesama u prozi, „Splin Pariza“ (Spleen de Paris), misleći na otpor, na bunt buržoaskim vrednostima, zapravo postulatima sputanog života građana, koji nemešanjem u tok Vremena, što ga nasilno određuje moćna manjina prebogatih, sputavaju, zagorčavaju i uništavaju živote ljudi koji hoće da „žive slobodu do smrti“, kako peva Oskar Davičo.

Tomas Vinterberg, reditelj „Još jedne ture“, na jedan pitak način (koji tako može da zamagli samu bit, skrivenu bit priče), predočio nam je tu potrebu za opijanjem kao potrebu da se iskorači iz dosadnog života, koji je sam polovina ništavila, života koji pristaje na to da bude protavoren kao na fabričkoj traci, iako bez žuljeva.

Ono što za vas možemo da učinimo, mi, gospodari sveta, jeste da vam obezbedimo udobnost vašeg robovskog mesta!

Film se završava plesom pijanog glavnog junaka, kojeg igra Mads Mikelsen. To bi mogao biti i svojevrsni omaž plesu Grka Zorbe, kojeg igra Entoni Kvin u filmu Majkla Kakojanisa, prema izvrsnom Kazancakisovom romanu „Grk Zora“. Ali to su dva sasvim različita plesa.

Mikelsen predstavlja ples pijanog buržuja, kome nijednog trenutka pažnja ne odlazi dalje od sopstvenog nosa.

Kvinov ples pripada proleteru koji je opijen vrlinom duše za promenom sveta. Razlika je tu kapitalna. S jedne strane nalazi se nesrećni buržuj, koji zna kako da kod sebe veštački izazove kratkotrajno zadovoljstvo. S druge strane stoji oduševljen čovek, koji je srećan jer zna da mora biti nezadovoljan.