Spomenik Šabanu Bajramoviću

Tender još nije raspisan, ali je zato pala odluka organizatora džez festivala „Nišvil“ da ove godine (od ove godine) ne bude onog dvodnevnog uvodnog festivalskog dela koji se zove „Šabanov stejdž“, a posvećen je nekrunisanom kralju savremene romske muzike, jedinom istinskom kralju neke istinske oblasti kojeg je Srbija dala svetu u naše doba. I sve to zbog pomanjkanja finansijskih sredstava, u godini u kojoj se novac štedro troši na proslavu jubileja u kojem grad Niš, u državnom transu, igra ulogu grada Milana.

I doista, u arijevski čistoj proslavi konstantinovskog jubileja, za naše bi rimsko-srpsko arijevstvo bilo skaredno da odaje poštu nekom Ciganinu i muzikantu bez ikakvih carskih insignija, univerzitetskih diploma i letnjikovaca u prinadležnosti, pri tom rođenom u nekoj bednoj mali. Tako mniju i svi oni dični naši arijevci koji svake sezone crtaju i boje po plebejskom spomeniku koji su Bajramovićevi prijatelji i poštovaoci podigli o svom trošku. A to što je pomenuto arijevstvo čisti fejk, i to što se u ogledalu onog pravog, germanskog arijevstva, koje je uklonilo s lica zemlje 500.000 Roma i Sinta i još 6.000.000 Jevreja, Sloveni plemenski ogledaju kao budući robovi i sluge, utoliko gore po činjenice. Duh lažnog sećanja zarad krvave budućnosti uvek zahteva kukaste krstiće i krstače na spomeniku jednog autentičnog umetnika koji svoju drugost mora i posle smrti da nosi kao krst. No, to nije sva njegova golgota.

Šta tu još smeta? Šta je to što ne mogu da izdrže pomenuti arijevski našjenci – to što, u jednom spomeniku, bode oči i lomi srce arijevsko?

Spomenik Šabanu Bajramoviću, spomenik je jednom ubogom Romu, predodređenom da u ovom društvu bude niko i ništa, a koji je, i bez onih škola koje su oni završili ili su mogli da završe, i bez obrazovanja koje su oni stekli ili su mogli da steknu, i bez titula i počasti, postigao najviše od svih svojih sugrađana, ostvarivši se ne samo kao najtalentovaniji i najoriginalniji umetnik nego i kao najslobodnija ličnost, koja je o tome umela i posve samosvojno da kaže: „Sloboda je za mene kad su svi radosni i kad ja osetim tu radost.“

To je onaj duh slobode koji je Isidora Sekulić opisala kao duh koji ne teži „ni ka državi, ni ka zajednici jednoplemenika, ni ka svojoj književnosti na svome jeziku“, a koji smeta onima koji celog svog života padaju u onu težnju ka državi i ka zajednici jednoplemenika. Da bi čovek osećao šta je to sloboda, on pre svega mora da voli to osećanje. Kako je to rekao Bajramović, na kraju svog života i u perfektu: „Voleo sam mnogo slobodu“, kao što je umeo da kaže i ovo: „Celog života je sloboda u meni“. Gde je i kad on to rekao?

Te reči izgovorio je u odličnom dokumentarnom filmu „Šaban“, autora Miloša Stojanovića i Tanje Simić Berklaz (Studio za pozorište i film, 2007), u kojem je otkrio i to da je zbog ove potrebe da bude slobodan, u ranoj mladosti dopao i Golog otoka, na kojem, ne mogavši više da igra fudbal, za šta je bio izvanredno nadaren, počinje da piše pesme i da svira. Kad je taj Pele, taj Mesi romskog bluza i džeza, izašao, kako veli, s „Goljaka“, imao je već sedamdeset-osamdeset napisanih i komponovanih pesama, a da nije znao da zapiše nijednu notu. Ne slučajno, ovaj film dosad nije prikazan ni na jednoj televiziji u Srbiji i ni na jednom od brojnih naših festivala dokumentarnog filma. Koliko mi je poznato, javna projekcija upriličena je samo dva puta. Pre četiri godine u bioskopu Rex i prošle godine u Domu omladine.

Umetnost Šabana Bajramovića, velika je i autentična kao i umetnost jednog Ivana Meštrovićeva ili Danila Kiša. U njoj jeste dar, ali i mukotrpan rad. Trebalo je smoći snage i pevati po tri-četiri dana bez prestanka. Trebalo je, naime, imati šta pevati tri-četiri dana bez prestanka a da bi se, kako kaže jedna Bajramovićeva koleginica i sugrađanka, ljudima oplemenjivala duša. Na ovom mestu u tekstu u čast Šabana Bajramovića, stigli smo do onog trenutka u kojem se na noge dižu brojne čete naših kultur-rasista, negovane po medijskim redakcijama i institucijama kulture, koje, u svom arijevski čistom ukusu za takozvanu visoku umetnost, protestuju protiv plebejske drskosti koja na najviši pijedestal umetnika uzdiže jednog samoukog ciganskog pesnika i kafanskog pevača.