Spomenik Velikoj Srbiji u Užičkoj republici

Nikola Selaković, generalni sekretar Predsednika Srbije Aleksandra Vučića, čije je ime postalo poznato kad je postao ministar u vladi koordinatora svih tajnih službi Aleksandra Vučića, a po čemu je ministar – to ostaje trajna nepoznanica za sve i svakog osim za Aleksandra Vučića, iskoristio je sve radno vreme svojih mandata i dumao je dumao dok iz praroditeljske ideologije svoje partije nije iscedio predlog da se u gradu Užicu postavi spomenik „Velika Srbija“, koji je prema ideji kralja Aleksandra Karađorđevića, u dvadesetim godinama prošlog veka, izradio vajar Đorđe Jovanović kao statuu koja je krasila zgradu vlade nekadašnje kraljevine, da tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu bude tu oštećena. Kome, čemu i zašto spomenik „Velika Srbija“?

„Deset godina posle svetskog rata, koji je vođen za ideju demokratije, kralj Aleksandar je u Jugoslaviji proglasio sistem neograničene vladavine“, piše Svetozar Pribićević u sjajnoj svojoj knjizi „Diktatura kralja Aleksandra“, koju je na francuskom jeziku objavio 1933. godine, dakle, još za života kralja Aleksandra, kao njegov politički protivnik, interniran, mučen i prognan.

A kakva je to diktatura bila, i kakav je to bio kralj, Aleksandar Karađorđević, iz prve ruke, trezveno, svedoči Pribićević:

„Diktatura u Jugoslaviji nema premca sem ako ne u diktaturi koja je postojala u Španiji pod Alfonsom XIII. Ipak, ova je bila manje nasilna i humanija nego Aleksandrova… u Jugoslaviji pod diktaturom kralja Aleksandra ne može se ništa napisati, ni red, ni reč; čak ni protiv najnižeg državnog ili opštinskog organa, pa makar on učinio i najveću zloupotrebu svoje vlasti, a ni govora o kritici – ma kako skromna i nevina bila – kritici oblika vladavine (diktatorskog režima) ili njegove politike. Zapadna demokratija pojma nema šta je režim u Kraljevini Jugoslaviji. U toj zemlji mogu da postoje samo listovi koji slave režim. Ako slučajno list propusti da nekoliko dana ne napiše pohvale režimu, zabranjuje se odmah, bez ikakvog obzira… Sa svakog zbora ili sednice ma kakvog bilo udruženja, nacionalnog, humanog, kulturnog, privrednog, sa svakog profesionalnog zbora, mora se poslati telegram lojalnosti kralju… S vremena na vreme, političke vlasti opremaju izaslanstva da kralju izraze lojalnost, i ona putuju o državnom ili opštinskom trošku i daju tako ropske izjave kao što su se u Evropi davale u vreme Rimske imperije… Da bi diktaturu obezbedio protiv i najmanjeg vetra, kralj Aleksandar je još u početku izdao ukaz o progonstvu i interniranju građana… Pored toga, kralj Aleksandar je odmah dekretom ukinuo nezavisnost sudova, uspostavio jedan vanredni Sud za zaštitu države (koji sudi bez apelata). Branioci optuženih ne mogu, ni u toku istrage, ni u toku samog suđenja da nasamo razgovaraju sa svojim braniocima, već samo pred zastupnikom suda, što onemogućava svaku odbranu. On je, dakle, sveo sudove u Jugoslaviji na položaj policije… Kralj Aleksandar je 3. septembra 1931. oktroisao novi ustav. On se sam proglasio subjektom ustavne vlasti: potestas constituens je u njemu. On je, prema tome, narodu dao na dar ovaj ustav, iz čega se može izvući zaključak da njega ovaj ustav niukoliko ne obavezuje… Kakav je ustav kralja Aleksandra? Pre svega, taj ustav propisuje: Da ostaju na snazi svi dekreti diktature (dekret o ukidanju slobode štampe, prava zbora i dogovora, nezavisnosti sudova, poštanske tajne, dekret o progonstvu i interniranju građana, o izvanrednom Sudu za zaštitu države, jednom reči: ceo sistem koji učvršćuje diktaturu); Da se pored Skupštine stvara i Senat; Članovi Skupštine i Senata ne uživaju pravo imuniteta; Ako se pojavi razmimoilaženje između Skupštine i Senata, kralj rešava spor; Vlada je odgovorna jedino kralju; Polovinu senatora imenuje kralj, drugu polovinu bira skup sastavljen od opštinskih i banovinskih odbornika, koje takođe imenuje kralj.“

Eto čemu i kome ova vlada podiže spomenik u Užicu. Diktaturi najgore vrste. Eto šta je i čemu služi takozvana Velika Srbija. Zavođenju diktature, ukidanju suvereniteta naroda, suvereniteta građana.

I na kraju, ali ne na poslednjem mestu: ovaj spomenik monarhističkoj diktaturi, smišljeno je da se podigne na mestu začetka naše republike, na mestu prve oslobođene teritorije u porobljenoj Evropi u Drugom svetskom ratu, u Užičkoj republici, da od sećanja na nju ne ostane ni kapi krvi. A zašto ova vlada diže spomenik diktaturi kao spomenik sebi, to nek bude pitanje za završni ispit na maloj maturi.