Srpski bioskop (2/3)

Gotovo bez dijaloga, u jednostavnim, uglavnom statičnim, dužim kadrovima, u ravnomernom ritmu montaže, isključivo na rez, i sporom tempu, dakle, na jedan naglašeno nenarativan i nedramatičan način, film „Obični ljudi“ prikazuje nam jedan tragičan dan u ratu, iza linije fronta.

Grupa od sedam vojnika sa svojim starešinom, odmah posle doručka u kasarni, dobija zadatak da se brzo naoruža i spremi za pokret.

Posle sat, sat i po vremena vožnje autobusom, oni stižu na jedno mesto na kojem ranije nisu bili.

To je ili napuštena kasarna, ili neko napušteno preduzeće.

Istovaruju municiju koju su poneli i, ne znajući zašto su tu došli, šetaju naokolo, rashlađuju se na česmi (letnja je žega), a glavni junak zaspi na travi pod drvetom.

Stiže jedan kamion i, vidimo u totalu, iz njegove prikolice izlaze ljudi u civilnoj odeći.

Starešina okuplja sedmočlanu grupu vojnika i pošto im brzo demonstrira koje mesto na čoveku treba da ciljaju, vodi ih na jednu poljanu gde već čekaju civili. Vojnici ih streljaju. Pucaju, civili padnu, vojnici se okrenu i odu.

Mi znamo da oni, samo do pre nekoliko minuta, uopšte nisu znali zašto su ovde, a sada su streljali neke ljude za koje im je rečeno da su im neprijatelji.

Ovaj zadatak streljanja, ponavlja se nekoliko puta tokom dana. U jednom trenutku, streljano je i nekoliko dečaka ne starijih od četrnaest, petnaest godina.

U međuvremenu, starešina je nabavio sedam flaša rakije i podelio ih je svojim vojnicima. Stiže kamion. Civili se postroje. Vojnici ih vode na strelište, streljaju ih, vrate se u dvorište, sede, piju, ćute.

U krupnom planu vidimo njihova oznojena, smrknuta, stegnuta lica. Stiže kamion…

Nema sumnje, ovaj zločin umnogome liči na zločin srpske vojske nad Bošnjacima u Srebrenici. Ali, autor filma prikriva identitet vojske kojoj pripada grupa vojnika. Uniforme nemaju nikakvog obeležja, toponimi su izmišljeni, a jedno ili dva pomenuta lična imena, i to kao nadimci, mogu biti i srpska i hrvatska i bošnjačka.

Dakle, strogo se vodilo računa o tome da se prikaz zločina poopšti i da se istrgne iz konkretnog konteksta.

Jednim smelim scenarističko-rediteljskim potezom, jednim jedinim potezom, mogao je ovo biti srpski film o genocidu u Srebrenici, i mogao je označiti epohalni preokret u kulturnoj politici.

Zatim, dolazi najteži revizionistički udarac u filmskoj i ne samo filmskoj kulturi savremene, antimodernističke Srbije.

Film Miloša Radivojevića „Kako su me ukrali Nemci“, premijerno je prikazan 19. oktobra 2011, tačno 70 godina od dana u kojem je nemački nacistički okupator započeo ubijanje civila u kragujevačkim selima Maršić, Ilićevo i Grošnica, da sutradan nastavi u samom Kragujevcu, a 21. oktobra u obližnjim Šumaricama, da zločin kruniše još masovnijim streljanjima odraslih i dece.

Prema najnovijim istraživanjima, ubijena je 2831 osoba, među kojom i četrdesetoro dece u uzrastu od jedanaest do petnaest godina i 261 dečak, što srednjoškolac (učenik Prve ili Druge gimnazije, Učiteljske, Građanske, Vojnotehničke ili Zanatlijske škole), što radnik i zemljoradnik, starosti od petnaest do osamnaest godina.

U domu gimnazijskog profesora na periferiji jedne srpske varoši koja bi mogla biti upravo Kragujevac, po odluci okupacione komande, oficir Hitlerovih kopnenih snaga Verner Kraus, junak Radivojevićevog filma, zaposeo je dve sobe.

U tom domu, uz baku, mamu, stariju sestru i starijeg brata (deda je u zarobljeništvu), odrasta vanbračni dečačić Aleksandar, u čijem će sećanju, kad ga upoznamo kao pedesetogodišnjeg naratora u filmu, okupacioni oficir Kraus i dalje biti najomiljeniji lik, jer, u detinjstvu mu je pružio ljubavi više nego iko drugi.

Dakle i godine 1991. Aleksandar obožava tog nemačkog oficira.

On ne razlikuje svoj nekadašnji detinji lični doživljaj, koji je iskren i lep, od saznanja o objektivnoj ulozi tog čoveka kao nacističkog oficira u okupiranoj zemlji, što je istinito i ružno. Sam reditelj ignoriše ovu razliku, a to ignorisanje – infantilizacija je publike i društva u pokušaju. Taj pokušaj, uz hiljade drugih iz sfere kulture, danas to dobro vidimo i trpimo, urodio je plodom.

Postoji, dakako, granica između nevinosti dečjeg utiska i odgovornosti odrasle osobe pred kontekstom tog infantilnog utiska. Ta granica, zove se zrelost ili ličnost. Blaženstvo neznanja, moguće je samo za decu, i ona ga zaslužuju.

Istina je da i jedan okupacioni oficir može zaslužiti da u svesti jednog dečaka najiskrenije bude božanstven, ali je krajnje neodgovorno smetnuti s uma (dakle, bezumno) da je, izvan tog infantilnog doživljaja, taj oficir, službenik najmonstruoznijeg režima u dvadesetom veku, jedan od šegrta i kalfi smrti dok je ona bila „majstor iz Nemačke“.

Dečak to ne može da zna. Odrastao čovek to ne sme da ne zna. Autor to mora da ima na umu.

Ništa ne bi bilo okrnjeno od blistavog sećanja dečaka na iskrenu radost druženja s čovekom koji mu pruža ljubav, ukoliko bi se pokazalo da taj čovek, izvan tog vremena koje s dečakom provodi i izvan tog prostora u kojem s njim boravi, jeste kriv za strahovite zločine koje sa svojim kolegama izvršava nad sunarodnicima i sugrađanima dečaka kojem je dobar kao najbolji otac.

Tad bi se, najzad, pokazala i sva banalnost zla, o kojoj se toliko govori kad se govori o nacističkim zločinima i njihovim naredbodavcima ili izvršiocima.

Ne možemo, najzad, prenebregnuti i notornu činjenicu da okupacioni oficir najmanje svog vremena provodi u porodici dečaka. Gde je to on po čitav dan i šta radi u okupiranom gradu, koji je najverovatnije Kragujevac? O tome autor filma ćuti ko zaliven.