Srpski bioskop (3/3)

Potpuno ga apstrahujući iz konteksta nacizma i okupacije, oslobađajući ga od odgovornosti za sve ono što okupator čini protiv srpskih rodoljuba i civila, autor filma stvara utisak da je nacistički oficir dobar ne samo prema dečaku i njegovoj majci, u koju se zaljubio i s kojom, evo, deli i postelju, te učtiv, i te kako učtiv prema ostalim ukućanima u kući koja ga je, pod pretnjom smrti, morala ugostiti, nego da je takav i izvan ovog malog porodičnog kruga, da je, naime, njegova uloga u okupiranoj Srbiji učtiva i dobra, da je okupacija poželjna, te da je nemački okupator i nemački nacizam civilizatorski pokret na brdovitom Balkanu.

Ovaj opaki stav Radivojević pojačava na kraju prikazom oslobodilaca, partizana antifašista, koje pokazuje kao najgore ubice nevinih ljudi, koje idu od radnje do radnje po čaršiji i redom kolju trgovce i zanatlije. Pre toga, nemačkog nacističkog oficira gledali smo kako čita Getea, kako, na gramofonu, sluša ploče s Betovenovim kompozicijama i kako proučava leptire. Važno je da ga nismo videli kako naređuje masovna streljanja komunista, Jevreja i Roma, građana i đaka. Za ovaj film, ti se monstruozni zločini nikad nisu ni dogodili.

Posle ovog filma Miloša Miše Radivojevića, sve bezočno, bezumno, neistinito i nepismeno postalo je moguće u srpskoj kinematografiji i srpskoj kulturi. To se i ostvarilo.

Televizijska serija „Ravna gora“ glorifikuje četničkog vožda Dražu Mihailovića. Serija „Moj rođak sa sela“ glorifikuje neimenovanog ratnog zločinca iz ratova tokom devedesetih godina. Serija „Aleksandar od Jugoslavije“ glorifikuje diktaturu kralja Aleksandra Karađorđevića. Serije „Južni vetar“, „Klan“ i desetine drugih, glorifikuju kriminalce svih fela, ubice i prevarante i, ne na poslednjem mestu, mizogino ponašanje.

Tako stižemo do završnog čina, do krunskog pečata ovom opskurnom kinematografskom preduzeću savremene srpske kulturne politike, do petodelne revizionističke serije „Porodica“, koja je izazvala ogromnu pažnju i, vrlo manipulativno prikrivajući činjenice, pobrala oduševljenje brojne publike, a naročito srpske kulturne elite.

„Porodica“ je usredsređena na poslednjih 48 časova, ili 72 časa, svejedno, pre hapšenja Slobodana Miloševića i tokom hapšenja. Dva su mesta radnje. Vila Mir, u kojoj rečena porodica obitava, i zdanje Vlade Republike Srbije, u vreme premijera Đinđića.

Već sam naslov serije „Porodica“ imenuje drastičnu restrikciju realnog sadržaja u predmetu kojim se bavi. Naziv „Porodica“, delikatno, iz kruga ubica i pljačkaša koji je služio režimu Slobodana Miloševića, deportuje u solidni kor sva ona javna lica koja i dan-danas odlučuju o politici, ekonomiji i kulturi.

Srbija se u svojim novim televizijskim serijama i filmovima pokazuje ogoljeno kao društvo u kojem njenim stvaraocima ni na kraj pameti ne pada da snime, na primer, igrani film o Dadi Vujasinović, našoj Ifigeniji, ako tako smem da kažem, ili o sudiji Nebojši Simeunoviću, o Slavku Ćuruviji i drugim junacima, koje je režim Slobodana Miloševića umorio na najsvirepiji način i pred očima onemoćale javnosti.

Post scriptum

Godinama je filmski reditelj Ognjen Glavonić pokušavao da nađe producenta i finansijska sredstava za igrani film o zločinima koje je država Srbija krajem devedesetih godina počinila na Kosovu, tada delu sopstvene teritorije, dakle, o zločinima ove države nad sopstvenim građanima i građankama koji su bili albanske nacionalnosti. Taj film hteo je da progovori o onim hladnjačama koje su prevozile leševe ubijenih civila, među kojima ima i dece, žena i staraca, sa Kosova u Batajnicu da tu, na području Beograda, budu tajno zakopani.

Ovaj projekat igranog filma nadležne nacionalne institucije kulture uporno su odbijale da podrže iz godine u godinu. U međuvremenu, Glavonić je režirao dokumentarni film „Dubina 2“, o istom predmetu. Ime filma preuzima naziv tajne akcije Službe bezbednosti „Dubina 2“, iz aprila 1999. godine, koju je potpisao „Predsednik“. Taj potpis predočen je u filmu. U naredbi se navodi: „Nema leševa – nema zločina“.

Dve godine posle ovog dokumentarnog remek-dela, koje je nastalo nasuprot i uprkos kulturnoj politici u Republici Srbiji, opet nasuprot i uprkos nacionalnoj kulturnoj politici poricanja eklatantnih zločina Miloševićevog režima, koji su podržavali i SANU i SPC, reditelj Glavonić uspeo je, zahvaljujući evropskim i bliskoistočnim filmskim fondovima, da na istu temu snimi i vrlo dobar igrani film „Teret“, koji, ipak, nije dostigao dubinu njegovog dokumentarnog filma.

Glavonić dokumentarni film „Dubina 2“ završava posmrtnom izložbom stvari koje su pripadale žrtvama, sve s pomenutim dečjim crtežom, cipelicama… kao što je Tarkovski svoju fresku o Rubljovu završio izložbom njegovih radova.

Ovo je, dakle, naš srednji vek na kraju dvadesetog veka. Da li ćemo doživeti novu epohu? Možda. Jedan od mogućih znakova tog mogućeg, ali malo verovatnog nadolaska, jeste film-dokument, freska „Dubina 2“: opelo žrtvama režima Slobodana Miloševića, režima koji poput hidre preživljava do dana današnjeg, naročito vitalno u kulturi i prosveti.