Srpski bog tanatos

Nagon smrti, ispoljava se, dakle, u dve faze, kao heterodestrukcija i kao autodestrukcija. Pomoću terapije ili promenom društvenih okolnosti, autodestrukcija se može prevesti u heterodestrukciju. Koliko god da je to zastrašujuće i čuti, koliko god da je to politički nekorektno, onaj subjekat koji je autodestruktivno potonuo u depresiju, u heterodestrukciji se ponovo pojavljuje i potvrđuje. To znači da psihoterapeut može autodestruktivnoj osobi pomoći da agresiju sa sebe okrene ka drugome, što je potvrda erotičke potencije, ali, cilj je, dakako, nešto sasvim drugo – da se ta osoba ispolji kao produktivno biće sposobno za ljubav.

Društvo koje je dugotrajno neproduktivno, kao što je to naše, u kojem se iste greške ponavljaju u beskraj, postaje autodestruktivno društvo. Ukoliko bi vlast tu pozvala ljude u rat, recimo za „oslobađanje raspetog Kosova“, onda bi se ta autodestrukcija pretvorila u heterodestrukciju, i ljudima bi se vratila volja, doduše, volja za uništavanje drugog. Kako je takav pohod unapred osuđen na neuspeh, i kako ponavlja nešto što je već preduzimano, takva bi se kratkotrajna heterodestrukcija potom vratila u autodestruktivnu fazu, baš kao što se to desilo posle ratova u kojima su naši zemljaci verovali da će stvoriti veliku Srbiju. Kući su se potom vratili neobavljenog posla, ali s mnogo tereta na savesti i s krvavim rukama. Masovno ubistvo u Velikoj Ivanči samo je najvidljiviji čin te ustajale audestruktivnosti.

Čovek koji je ubio svoje najmilije i svoje prijatelje, a zatim prostrelio i svoju glavu, bio je na ratištu u Slavoniji. Ne kaže se da li je učestvovao u osvajanju i rušenju Vukovara, ali je svakako preživeo slične akcije. Posle nešto više od dve decenije tavorenja u državi koja ove zločine nije definisala i žigosala kao sopstvene, a ovim ratnicima rasteretila savest, u državi u kojoj se i dan-danas ponavljaju iste patriotske mantre, ovaj je čovek, posle neprospavane noći, u rano jutro izvršio strahovit zločin. Ali, to nije tek zločin jednog zločinca, nego tragedija čoveka koji živi u državi za koju je bio spreman da da i život, ratujući izvan njenih granica nizašta, odnosno, za bezrazložno nasilje. Državna politika je nastavila da ga ubeđuje da je taj rat bio dobar i da su ti i takvi ratni ciljevi, iako trenutno neprobitačni, za nju večni ciljevi.

Ova tragedija govori nam o onom trenutku u kojem čovek nije tek puki zločinac, već prestaje da bude moralno biće – prestaje da bude čovek. Tu je, kako je Frojd govorio, pre reč o smrti subjekta ubistva negoli o smrti ubijenih. To su zastrašujuće reči. Ali, one nas jedine upozoravaju na to u kakvoj zastrašujućoj stvarnosti živimo. Tragediju u Velikoj Ivanči možemo tumačiti i kao posledicu genetske predispozicije ubice, ali to i takvo aistorijsko tumačenje, bekstvo je od istine, i ništa nam neće reći o samoj tragediji našeg društva.

Miloševićevski pohod na teritoriju izvan Srbije, danas se nastavlja u politici obamiranja koja i dalje lamentuje nad teritorijom koju Srbija ne kontroliše, a nema moći da je agresijom osvoji. Taj pohod pretvoren je danas u cirkularnu autodestrukciju. Srbija se ni pod turskom vladavinom nije nalazila u takvoj situaciji, jer je tada imala na koga da usmeri svoju agresiju. A to je bila altruistička agresija.

Prisila ponavljanja je „najprimetnije ispoljavanje nagona smrti“, piše izvrsna francuska psihoanalitičarka, rođenjem Beograđanka, Radmila Ziguris. U toj mučnoj situaciji, „subjekat ne može ništa drugo nego da ponavlja. To je simulakrum čina koji omašuje, i koji se neminovno vraća stalno ispočetka. I tu subjekat otkriva svu svoju bespomoćnost pred tim pritiskom koji se u njemu krije i tera ga da ponovo doživljava neprijatnost. On postaje igračka jednog poludelog pamćenja“. To je dijagnoza srpske politike, u kojoj su ljudi igračke poludelog, izopačenog i, ako hoćete, lažnog pamćenja.

Srbija tek treba da stupi u tranziciju, jer je tranzicija izlazak iz te poludele prinude ponavljanja. Potrebno je učiniti najpre samo jedan jedini odgovarajući afektivni potez i iskoračiti iz tog začaranog kruga. Recimo, potpisati sporazum s kosovskom vladom i ukloniti ratne ciljeve s horizonta očekivanja. Jer, kaže Zigurisova: „Po mome mišljenju, jedina petlja koja omogućuje izlazak, to jest razmrsivanje smrtonosnog nagona putem dinamike živoga, jeste afekt koji se pojavljuje u transferu.“ Čitaj, afekt koji se pojavljuje u tranziciji!