Foto: Privatna arhiva
Primer za nasilje koje sa scene trpi javnost, s ciljem da joj se zapuše usta, da joj se oduzme glas, a da ona zbog toga još bude u stanju euforije, jeste pedagoška i rediteljska delatnost Dejana Mijača, koji je prvi reditelj kojeg je Srpska akademija nauka i umetnosti prihvatila u svoje članstvo. Njegov pristup SANU, na izvestan je način povratak na mesto zločina.
Srpska akademija nauka i umetnosti je osamdesetih godina prošlog veka svojom kulturnom politikom prednjačila u indukovanju nacionalističkih poriva i državotvornih militantnih zahteva.
Famoznim Memorandumom podstakla je ratnohuškačko javno mnjenje i militarizovala politički diskurs. Dejan Mijač je svojim predstavama u to vreme podržavao taj i takav nacionalistički program. Bilo je to ideološko intelektualno nasilje nad javnošću. Ono je proizvodilo i opravdavalo ratno nasilje.
Zadatak pozorišne umetnosti, koja je istovremeno i estetski i društveni čin, jeste da publiku pretvara u javnost, dakle, da govori o ključnim problemima društva kritički, a ne konjunkturno ideološki. Predstavom “Golubnjača”, Mijač je, 1982. godine, udario temelje kukavičkom, poltronskom pozorištu, koje ima zadatak da likvidira javnost.
Predstava “Golubnjača” govori o stradanjima srpskog stanovništva u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, kvislinškoj tvorevini, kojom su teroristički gospodarile nacističke strukture ustaša. Masovna stradanja srpskog življa, naročito u Dalmatinskoj Zagori, o čemu predstava, prema tekstu književnika Jovana Radulovića, govori, evidentna su. Mijačeva predstava govori, dakle, o tim stradanjima, ali kome se obraća i šta u publici izaziva?
Da bismo razumeli ovo pitanje, moramo najpre razumeti funkciju pozorišta kao kritičke umetnosti, kao kritičkog socijalnog i političkog čina.
Naime, pozorište ima zadatak da pred dotičnu publiku iznosi sadržaj za koji ta publika ima odgovornost; preciznije, sadržaj/problem za koji kulturna, politička i ekonomska elita te države snosi krivicu.
Kakvu odgovornost ima publika u Srbiji osamdesetih godina prošlog veka prema zločinima koje su nad srpskim stanovništvom u NDH počinile ustaše četrdeset godina ranije?
Nema tu odgovornosti. Publika je podstaknuta na sažaljenje prema žrtvama, s kojima se identifikuje isključivo na nacionalnoj osnovi, i na gnev prema počiniocima, koje identifikuje kao Hrvate.
Dakle, prema počiniocima grozomornog zločina budi se u publici osećanje mržnje kao prema zlikovcima koji za taj zločin nikad nisu odgovarali, uprkos tome što su i istorijski i politički i pravno-zakonski ustaše doživele poraz, kaznu i jasnu javnu osudu.
Umesto da publika razmatra sadržaj za koji ima povišenu odgovornost, njoj se ovde indukuje osećanje za osvetu. To je kulturni uvod u rušenje Vukovara, granatiranje Dubrovnika, opsadu Sarajeva, pokolje u okolini Zvornika i genocid u Srebrenici.
Predstava “Valjevska bolnica”, koju je prema romanu “Vreme smrti”, žreca srpskog savremenog nacionalizma, Dobrice Ćosića, 1989. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Mijač, govori o junaštvu srpskih vojnika u Prvom svetskom ratu, i kod publike stvara osećanje patriotskog ponosa koje treba iznova da se mobiliše za oslobođenje države. Ali, tadašnja Socijalistička Republika Srbija, slobodna je republika, a ne okupirana kraljevina iz 1914. godine.
Mijač je na Fakultetu dramskih umetnosti kao redovni profesor učinio stvar koja je za svaku javnu osudu. O tome, međutim, nijedna informacija do sada nije prokapala u javnost.
U leto godine 1992, oborio je celu svoju klasu studenata pozorišne režije, koji su, dakle, iznova morali da upišu istu, drugu godinu studija, i to sad na drugoj klasi, kod drugog profesora.
Posle dve godine rada s to troje studenata, na čiji je prijem na FDU presudno uticao, izabravši ih među pedesetak kandidata, profesor Mijač je pokazao ne to da njegovi studenti ne zaslužuju da pređu u viši razred, nego da sam on nije uspeo da ih u dvogodišnjem radu pripremi za taj prelazak.
To je pedagoška neodgovornost i beskrupuloznost najviših razmera. Reč je o silovanju, ali ne na seksualnoj osnovi.
O samom, pak, metodu rada ovog profesora i reditelja s glumcima, najbolje svedoči onaj kojeg je sam Mijač delegirao da o njemu pohvalno govori pred javnošću.
Citiram Mijačevog kolegu sa Fakulteta dramskih umetnosti, tada redovnog profesora dramaturgije, Nenada Prokića.
Ove reči izgovorio je u televizijskoj emisiji RTS-a, “Autoportret” (oktobra 2016), kao odabrani gost onog kojem je emisija posvećena:
“… i ne date glumcima da zinu, to je sve što je potrebno za veliku pozorišnu predstavu. Poznat je (Mijač) po tome što je prekinuo jednog glumca kad je rekao: ‘Ja mislim…’, a on je rekao: ‘Tvoje je da misliš samo kad ja kažem levo ili desno – da li je to u odnosu na mene levo, ili u odnosu na tebe’.”
Nedavno penzionisan po redovnoj proceduri, profesor Prokić, odmah po izbijanju u javnost slučaja “Mika Aleksić”, i sam je došao u njenu žižu, jer ga je pet bivših studentkinja optužilo za seksualno uznemiravanje. Njihove prijave, iz straha od odmazde, ostale su anonimne te nisu mogle završiti na sudu.
Nasilje u srpskom pozorištu opisuje svoj puni krug, ono je nasilje i prema učesnicima na sceni i prema publici.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
