Šta vidimo gledajući film „Dara iz Jasenovca“

Raspojasani mučitelji, ta grupa ustaša, deluju ovde kao neka od zakona odbegla družina serijskih ubica, koja drži, za svoju perverznu zabavu, privatni logor.

U stvarnosti, sistem logora Jasenovac bio je integralni deo političkog sistema nacističke Nezavisne Države Hrvatske, kao njegov glavni pogon za etničku i ideološku purifikaciju, za istrebljenje antifašista, Srba, Jevreja i Roma, a njegovi upravnici i službenici smatrani su zvanično vitezovima najvišeg reda.

Politički sistem NDH bio je sadistički, tačnije, sadistički i mazohistički, jer jednog bez drugog nema. (Treba se samo prisetiti mazohističkih, jezivo ponižavajućih izjava zahvalnosti i odanosti novostvorenoj državi, koju je, verski konvertujući iz pravoslavlja, davao znameniti reditelj Branko Gavella.)

Učestvovati u izvršenju naloga sadističkog sistema i interiorizovati taj državni zahtev kao najvišu subjektivnu duhovnu volju, ne znači da izvršilac po psihičkoj strukturi mora biti sadista. U tome je užas ljudskog pada i stravična opasnost koju udruženi čovek može predstavljati samom čoveku.

Ideologija ustaštva glorifikuje i ozakonjuje sadizam kao poželjno ponašanje prema određenim manjinama, ali najviše je onih koji, iz karijerističkih pobuda ili straha, oportuno pristaju na ulogu u sadističkom sistemu, uprkos tome što nisu sadisti. Ta bitna razlika, u ovom filmu se potpuno gubi, i mi s njom gubimo suštinski uvid i utisak o sadističkoj komponenti svakog etnofiletizma i etnonacionalizma. Sav zločin je u ovom filmu svaljen na pleća nekolicini sociopata/psihopata.

Stoga je mesto zbivanja u filmu prikazano apartno, kao nusproizvod države, a Jasenovac je naime krucijalni artefakt kulture NDH. Ona je imala svoje Hrvatsko državno kazalište (u kojem je Gavella režirao priredbe za obeležavanje godišnjica uspostave NDH), i, na istom civilizacijskom nivou!, sistem logora Jasenovac.

Oko kamere nas u ovom filmu nikad ne izvodi iz kutka logora, u glavni grad NDH i u glavni njen stožer, u nadbiskupiju na Kaptolu ili redakciju lista „Hrvatski narod“.

U jednom jedinom trenutku vidimo na jednom zidu fotografije poglavnika Pavelića i nadbiskupa Stepinca, i jedna opatica progovori tad nekoliko reči u njihovu slavu. I to je sve. Zašto se u filmu ne pojavljuju Pavelić i Stepinac, ideolog i duhovnik NDH?

„Dara iz Jasenovca“ usredsređena je u potpunosti na činove monstruoznog ubijanja, otrgnute od njihovog uzroka i komandnog lanca, koji započinje u jednoj čudovišnoj kulturi – u slovu (u početku bješe riječ) – apstrahovane, dakle, i lišene vlastitog konteksta, u kojem se nalazi i odgovornost. I mi tu jasno vidimo kako poetičke greške, na moralnom nivou postaju ogrešenja.

Kakav je to „prvi igrani film o Jasenovcu“ u kojem se ne čuju zabeležene reči nadbiskupa Stepinca, koje je izgovorio javno: „NDH stvorena je Božjom milošću, mudrim i požrtvovanim radom Poglavnika i ustaškog pokreta te voljom naših saveznika… NDH je Božje djelo – najzamašniji događaj u životu hrvatskog naroda… davno sanjani i željkovani ideal… U našim žilama življe je zakolala krv, u našim grudima življe je zakucalo srce! Nitko pametan toga osuditi ne može… ljubav prema vlastitom narodu Božjim prstom upisana je u ljudsko biće i Božja je zapovijed!.. Hrvati i Srbi dva su svijeta… i nikada se neće približiti osim čudom Božjim. Shizma (tj. pravoslavlje) najveće je prokletstvo Evrope, skoro veće nego protestantizam. Tu nema morala, nema načela, nema istine, nema pravde, nema poštenja“?

Kakav je to „prvi igrani film o jasenovačkom genocidu“ u kojem nema, takođe dokumentovanih, i ovih reči tog danas blaženog nadbiskupa, koje doduše nije izgovorio javno, nego u sobi, najvišim dužnosnicima NDH, kao čin najvišeg milosrđa prema progonjenima: „Kada ih morate odvesti u logore, dajte im barem vode, ne vodite ih kao stoku u vagonima, vodite ih kao ljude“? Kako bez tih reči razumeti nacifikaciju jedne univerzalne vere, bez čega je Jasenovac nemoguć, bez čega je nemoguć svaki genocid?

U filmu je fokus sakat. U njemu nema inspiratora genocida, nego samo njegovih izvršilaca, i to nekolicine izvršilaca.

„Dara iz Jasenovca“ je u osnovi kamerna drama. U njoj se iz vida gubi masovnost pogubljenja, nepreglednost žrtava, kao i četvorogodišnje trajanje stratišta.

Ovaj film o tragičnim događajima, ponovimo, totalno je usredsređen na činove grozomornih ubistava. Još je Aristotel jasno uvideo da nizanje prizora užasa suzbija tragičko stvaralaštvo i tragički efekat, jer tragička umetnost govori o uzrocima i posledicama zločina, ne prikazujući sama pogubljenja.

Film „Dara iz Jasenovca“ nije tragedija, nego istorijski horor na tragičnu temu, dakle, jedan žanrovski film, nedostojan liturgije jasenovačkih nevinih žrtava, među kojima je dvadeset hiljada dece.