Stari majstori

Kako se za samo trideset godina, kad je čitava studentska populacija, bez ikakvih izgovora, bila spremna da se vakciniše, stiže do ove situacije u kojoj ogromna većina studenata ne želi to da učini?

Odgovor je jednostavan, ali tragičan.

Stiže se tako što se u javnosti naučni kriterijumi obezvrede do te mere da više nisu orijentiri ne samo većini studenata na univerzitetu nego i većini njihovih profesora i akademika.

Odgovor je tragičan, jer otkriva jednu gotovo bezizlaznu društvenu situaciju, u kojoj društvo svoje orijentire iznalazi u neproverenim, nedokazanim, nedokazivim, nenaučnim, iracionalnim parakriterijumima.

Sve je počelo gubitkom kriterijuma u istoriografiji, koja je univerzalnost dokaza podredila nacionalističkim željama, interesima i privatnim koristima.

Na ovom mestu, u ovom čemeru i sramoti, potrebno je setiti se dvojice pokojnih naših savremenika, istinskih naučnika i pravih akademika, koji su u potpunosti, iako nisu bili pobunjenici, pripadali svetu u kojem su kategorije razuma, znanja i naučnih otkrića bile rukovodeće i služile mu kao svetionici.

Dragoslav Srejović (1931 – 1996), arheolog, u emisiji „Ostavština za budućnost“ na RTS-u, 1994. godine, na pitanje: „Koliko bi se mogla prihvatiti tvrdnja da je Balkan kolevka civilizacija, čak da je prethodnica grčke kulture?“, odgovara ovako:

„To je jedna teza o kojoj danas valja govoriti mudro i, čini mi se, tačno. Jer kao što smo dugo imali određeni kompleks, gde smo smatrali da sve što je ostvareno na našem tlu, dolazi odnekuda sa strane, i nismo imali smelosti da izgovorimo da su se neki procesi i događaji dešavali upravo na terenu na kojem mi danas živimo, tako se danas otišlo u jednu drugu vrstu preterivanja, u jednu vrstu paranauke, gde su pojedinci, osetivši da je politički pogodna klima da govorimo sve o onome što se dešavalo na našem tlu kao o nečemu najranijem, prvom, najznačajnijem, otišli u jednu krajnost koja može biti veoma opasna i koja može kompromitovati i našu arheologiju i našu nauku, a što je još najznačajnije, može biti pogubna i po mentalitet i ponašanje svakog građanina ove naše zemlje. I upravo kad mi postavljate to pitanje, želeo bih na njega da odgovorim sa puno opreznosti, jer sam uplašen od jedne poplave napisa u štampi, pa čak i na televiziji, gde se govori kako su od praiskona živeli maltene Sloveni ili Srbi na teritoriji ove zemlje naše, kako je ovde nastala najstarija pismenost na svetu, kako sve vodi poreklo maltene iz ove naše male Srbijice i iz ovog našeg kutka, koji mi danas živimo kao svoju domovinu i koji mi, naravno, volimo kao svoju otadžbinu.“

Upravo tako, kad akademici pogube kriterijume nauke, uzrokuju pogubno ponašanje većine građana, koji se naukom ne bave.

Andrej Mitrović (1937 – 2013), istoričar, u intervjuu za Vreme, na početku 1999. godine, jednako kao i Srejović, govori o političkoj klimi: „Političari stvaraju klimu ili postavljaju direktne zahteve, odnosno zabrane (ili prednosti) za određena tumačenja. Istoričari od struke u to – voljno ili nevoljno, inteligentno ili glupo – uleću.“

I mnogi su, glupo i bezočno, po druge opasno, upravo u to uleteli. Mitrović kaže: „U poslednjih desetak godina mnoštvo ovdašnjih doktora istorijskih nauka, akademika, pesnika i nacionalnih inteligenata potrošilo je više novinskog papira i prostora no što bi ikada ispunili rezultatima istraživanja iole ozbiljnijim od pisama čitalaca, konjunkturne publicistike i već čuvene rubrike ‘Odjeci i reagovanja’.“

Kad pseudonaučni i paranaučni kvazikriterijumi obuzmu doktore istorije, onda se ne razara samo istorija kao naučna disciplina nego i istorijska svest građana koji se ne bave tom strukom. S krivotvorenom istorijskom svešću, krivotvori se i budućnost.

„Reći ili prećutati zlo postaje veliko pitanje, koje pojedini ljudi zaoštravaju smatrajući da slika o nama mora biti ulepša(va)na. Naučni duh i razum na to odgovaraju: priznajmo, jer niko na svetu nikada nije bio potpuno čistih ruku. Priznanjem se prolazi kroz, upotrebiću tu reč, kolektivnu katarzu, ali – što je važnije – njime se stvara racionalna situacija. Znamo ko smo, ne lažimo ni sebe ni druge i sa tom svešću pokušavamo da idemo u budućnost“, kaže Mitrović, govoreći o ratnim i drugim zločinima, koje je izdejstvovao režim Slobodana Miloševića sa brigadama svojih akademika u ložama.

„Da li bi se moglo reći da smo bez katarze priznanja osuđeni na kolektivnu frustraciju“, pita novinar Aleksandar Ćirić.

Andrej Mitrović odgovara: „Jesmo u depresiji. Otud smo skloni da sve vidimo mutno, pa i u prošlosti… U ovoj depresiji, skloni smo da prihvatamo svašta, teorije mentaliteta, ‘večita’ određenja, ‘srpsku dušu’ kao nebesku ili kao savršen izraz podaništva… To su posledice depresivnog vremena, u kom realnost ne pruža uporište optimizmu.“

Srbija bi sve što ima morala da uloži u obrazovanje, zasnovano na nauci (sic!). Ali, kojoj politici odgovaraju oni koji svojim mišljenjem i delovanjem stvaraju racionalnu nacionalnu situaciju?