Strašne priče (1)

Na tom putu on savladava za običnog čoveka nesavladive prepreke i odoleva neodoljivim iskušenjima. Na kraju, ispunjava svoj životni zadatak i umire mudrački spokojno. To je sva priča. Na prvi pogled deluje lepo i dobro.

U toj priči ispričanoj unajkraće, nalazimo dva tvrdo sporna momenta dugog trajanja, otkrijmo ih u dva pitanja: zašto čovek ide sa istoka na zapad i zašto čovek nosi dva zaveta Biblije (a ne, recimo, dva Homerova speva)? Vratimo se priči koju čitamo iz filma „Knjiga spasa“ (Knjiga Ilajeva; The Book of Eli), u režiji Alberta i Alena Hjuza, prema scenariju Gerija Vita!

Razorna katastrofa kao načelna datost, autore filma je obavezala da nam predoče opustošen i ruralizovan pejzaž, a ono malo preostalih ljudskih enklava – u stanju su u kojem je čovek čoveku vuk.

Za trideset godina od katastrofe ponikle su generacije kojima je kultura pre uništenja potpuno nepoznata. Nepisani zakon koji vlada ostacima ostataka čovečanstva, jeste zakon jačega. (Pobornici kapitalizma reći će da je upravo ta situacija dobar podsticaj da bi čovek svoj um usavršavao kroz lukavstvo i prepredenost; jer pitanje je sad: kako da slabiji zavlada onima koji su jači?)

Preostali primerak stare Biblije u rukama (rekli bismo) novog apostola, ono je na čemu iznova treba izgraditi moral urušenog sveta.

Na putu ka enklavi pravednika za koju veruje da doista postoji (na zapadu, a ne tamo gde se sunce rađa), Ilaj će sresti čoveka, glavu jedne od najmnogoljudnijih preostalih naseobina, koji je, takođe, u potrazi za Biblijom. On na njenoj reči hoće da uspostavi sopstvenu moć.

On je, dakle, Antihrist kome je Biblija potrebna kako bi vladao. Ilaj je, međutim, nosi onima kod kojih će ona, rekli bismo, poslužiti da ljudi vladaju sobom, a ne drugima.

Reč božja može, dakle, poslužiti i kao izvor zla i kao izvor dobra, sve, naravno, zavisi od njene kontekstualizacije i volje onoga ko je izgovara. Jedino što je ovde neupitno jeste da svet iznova mora biti izgrađen na starim načelima, a to je, zapravo ono što je najupitnije.

Nisu li upravo stara načela dovela do rasula, rata i katastrofe. Ova neupitnost ima i svoj vektor, a to je smer kretanja glavnog junaka.

On ide ka zapadu. To je ideološka premisa filma: ako zvezda i izlazi na istoku, najsjajnije svetli na zapadu!

Dakle, jedan industrijski proizvod za masovnu upotrebu, kakav je holivudski film, koketirajući s pravim pitanjima poput pitanja o smislu zapadnoevropske religije i načina proizvodnje, samo potvrđuje režim istine u kapitalističkom društvu, u kojem i Bog mora figurirati i na banknotama.

Vratimo se sižeu! Čovek ima jedini primerak Biblije u ruci – dobro! Krenuo je ka zapadu da bi je tamo odneo u jednu jedinu enklavu koja pribavlja artefakte nekadašnje civilizacije – dobro! Čovek je bez mane i straha i pobeđuje u svim mogućim „vestern“ varijantama dvoboja i višeboja – dobro! Ali, šta je to što ga vodi prema zapadu?

Ima li na to pitanje tako jednostavnog odgovora kao što je odgovor na pitanje zašto danas iz jugoslovenskih zemalja, ali i zemalja Trećeg sveta, ljudi emigriraju upravo na Zapad?

U priči koju nam pripoveda ovaj film, to je rešeno jednostavno. Čovek je čuo glas Boga kao svoj unutrašnji glas, i taj Glas mu je poručio da se uputi ka zapadu i da ništa ne brine, da će stići tamo gde treba. Dakle, reč je o iracionalnom, a ne racionalnom nalogu.

U dramaturškom, poetičkom smislu, Glas se ovde javlja kao deus ex machina; kao neumitnost koja se ne dovodi u pitanje.

Zašto je autorima stalo baš do takvog rešenja, zašto jednostavno junaku nisu poslali glas slučajnog glasnika koji će ga obavestiti o postojanju jedne zajednice u kojoj je preostao nekadašnji civilizacijski obrazac života, a kojoj nedostaje Biblija?

Ovde se, naime, rekreira onaj slučaj koji je u osnovi hrišćanstva kao institucije. To je momenat preobražaja na putu za Damask, kad se ubici hrišćana, Savlu, javlja glas s neba, da postane Pavle, apostol i svetac, naime, organizator i glavni ideolog Crkve Božje na Zemlji.

Na liku kao što je Ilaj koji čuje glas s neba, ne počiva tek filmska industrija sa svojom spektakularnošću, nego, na tom autoritarnom glasu s neba počiva naša kultura, kultura nekritičnosti.

Problem s tim Glasom s Neba jeste u tome što on uvek izlazi na usta onih koji su na zemaljskim tronovima.

Maestralnu sublimaciju tog glasa sa zemaljskih tronova i stolica u metaforu glasa s neba, upravo predstavlja Biblija, u oba svoja zaveta – ta fantastična književnost, u koju su ljudi socrealistično poverovali. Sve bi, međutim, bilo drukčije kad bi Ilaj sa sobom nosio „Odiseju“. Više od ikog drugog, Fridrih Niče bi voleo da gleda taj film.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa