Strašne priče (2)

Prema zvaničnoj verziji, kako bi sačuvala ljupku mladolikost, grofica je, zagazivši u petu deceniju života, održanju svoje erotske privlačnosti žrtvovala živote čednih devojaka i devojčica, uglavnom plebejskog, katkad i plemenitaškog porekla. Njihova devičanska krv bila joj je potrebna kao čudotvorna, podmlađujuća kupka – eliksir večite juvenilnosti.

S druge strane, nekoliko činjenica iz društvenog, odnosno dvorskog života grofice Batori – koja je bila udata za slavnog vojskovođu, čijom zaslugom je Mađarska samo polovično pokorena od Turaka, čijom zaslugom je Mađarska ipak tek napola pokorena – navode na mogućnost jedne dvorske spletke u osnovi ove priče o „vampirskoj“, krvoločnoj njenoj prirodi.

Žili Delpi, scenaristkinja, rediteljka, kompozitorka i glavna glumica u filmu „Grofica“ (The Countess), famoznu groficu Batori ekstrahuje  iz pomenutog opskurnog političkog događanja – koje umnogome podseća na nekoliko vekova poznije scenarije totalitarnog, staljinističkog režima u istoj toj Mađarskoj – i konvertira je u ulog(u) jedne sentimentalne priče sa zastrašujućim preokretom u karakteru. U toj priči, poreklo grofičinog sociopatskog, sadističkog ponašanja nalazi se u razlozima slomljenog joj srca. Tako, dakle, sentiment prelazi u horor. Mostom osujećenosti.

Elem, u filmu „Grofica“, grofica Eržebet Batori, posle smrti svog muža, koga je otrovao niko drugi do kralj mađarski, zaljubljuje se u jednog mladića, gotovo dve decenije mlađeg od sebe, i s njim, kako se to uobičajeno kaže, doživljava čudesnu romansu, koja iskupljuje sve prethodne muke života i zbog koje je vredno srljati čak i u zločin. I ona, grofica, i mladić, obnevideli su od ljubavi.

Međutim, evo prepreke! Banalne, kako to samo roditelj može biti. Otac ovog mladića, grofičinog ljubavnika, znajući da mu se sin ne može oženiti groficom, jer nije plemenitog porekla,da, naime, ne može postati grof, a da bi, ipak, uvećao svoje imanje, ženi ga, protiv njegove volje, bogatom trgovačkom ćerkom iz Danske. Sinovljeva pisma grofici presreće i falsifikuje. Grofici se slama srce. Ona mni da je mladić više ne želi jer mu je stara i neprivlačna.

U ovom bunilu, uvrtela je grofica sebi u glavu, valjda po sećanju na neko predanje koje kola među mađarskom sirotinjom rajom, da je može podmladiti samo napitak od devičanske krvi. I tad nastaje pokolj. Stvari dalje idu svojim tokom, potokom krvi, uglavnom plebejske.

Na kraju, grofica je osujećena i kažnjena; njenp grofovsko oduzeto imanje, pripalo je – nije teško pogoditi – ocu njenog ljubljenog mladića, a ona, iako proglašena vešticom, ne završava na lomači, nego zazidana. Tu, u jednoj prostoriji bez prozora, s malim otvorom za dostavu hrane i vode, umiraće grofica nekoliko godina.

Lik jedne pametne i hrabre žene, kakav je lik grofice Batori, u filmu je mogao, ako ne i morao, zasvetleti kao lik koji se suprotstavlja tiranskoj vlasti, koja se grofici sveti tako što je predstavlja i optužuje kao vešticu, priređujući joj monstruozni proces i još monstruozniju kaznu. Dakle, tek još jedan u nizu patoloških slučajeva koji su tako dragi savremenoj komercijalnoj kinematografiji. Požuda, ludilo i zločin – umesto hrabrosti, pravde i slobode. Ne diraj u visočanstvo!

Njegovo kraljevsko mađarsko visočanstvo dugovalo je grofovskoj porodici Batori ogromne svote novca, upravo za grofove zasluge na bojnom polju, a koje, svote, nikako nije moglo ili htelo da isplati. Dvor je, dakle, bio teški dužnik najpre grofa, a posle njegove smrti, njegove supruge, grofice Batori. Ako ovoj dodamo i činjenicu da je grofovska porodica, u katoličkom okruženju, protestantska, te da je početak sedamnaestog veka još uvek ono doba kad vatikanska inkvizicija diljem svojih biskupija proglašava i lovi veštice, a zatim  ih pretvara u dim, onda se, sasvim logično, nameće sledeći zaključak: dvor kuje zlokobnu intrigu o prebogatoj i uvaženoj grofici – ponositoj, nezavisnoj, plemićki okrutnoj, ali ne i zlodejnoj – kako bi sebi ne samo otpisao prezveckavi dug nego i preoteo grofičino imanje.

Ovakav siže, ovakva nezvanična verzija nije privlačna scenaristkinji i rediteljki filma „Grofica“, Žili Delpi. Ona ima i suviše obzira prema zvaničnoj verziji, a kao glumici koja tumači grofičin lik, privlači je upravo ova mračna, veštičja strana tog portreta, onako kako on visi, na neosvetljenom zidu galerije državne istorije. Ne, dakle, zločin države nad ličnošću, nego zločin ličnosti, to je poenta i ovog film koji se u mnogim zemljama, ne bez predumišljaja, prikazuje pod naslovom „Krvava grofica“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa