Strašne priče (4)

Kad jedan film s teškom socijalnom dramom, kakav je „Akvarijum“ Andreje Arnold (Fish Tank), dobije značajne domaće i strane nagrade na skupocenim festivalima, kakve je u Kanu dobilo upravo ovo ostvarenje, proglašeno i najboljim britanskim filmom za 2009. godinu – treba znati da dobar deo u tim počastima i hvalama otpada na kamatnu otplatu duga savesti.

Dobro situirani građani nagrađuju delo koje nam predočava besprimernu situaciju ojađenih, uvređenih i poniženih u društvu. Uručujući nagrade za film koji je po svom sadržaju kritičan prema očajavajućoj nesrazmeri udela građana u nacionalnom bogatstvu, članovi žirija, na preskroman način, i sami učestvuju u tom kritičkom sadržaju.

Oni su, tako, i kritični i kritikovani, odnosno kritikovani kritičari, poput onog polivenog polivača iz istoimenog filma (L’Arroseur arrosé) braće Limijer, slepstika u kojem jedan dečak nagazi na baštensko crevo, a kad baštovan pogleda u to crevo da bi video zašto je stao protok vode, biva poprskan snažnim mlazom namenjenom cveću.

Naravno, „Akvarijum“ ne bi bio proglašen najboljim nacionalnim filmom u jednoj godini samo stoga što prikazuje težak položaj britanske radničke klase, a da, pak, nije delo koje u formi i glumačkoj prezentaciji nije izvrsno. U Britaniji, naime, nisu retkost filmovi sa teškom socijalnom dramom, oni koji pripadaju žanru takozvanog sudoperskog realizma tj. „realizma kuhinjskog slivnika“ (kitchen sink realisam).

S druge strane, samo formalna i glumačka izvrsnost, bez težine društvene drame, ne bi ovaj film preporučile kao glavnog takmaca u konkurenciji najboljih. Kad govorimo o glumi, režiji, kameri, montaži, scenografiji, kostimu itd, britanski film, generalno, predstavlja najviši profesionalni standard u svetu. U „Akvarijumu“ se, dakle, steklo jedinstvo plodnog sadržaja i virtuozne forme, koja mu zapravo daje značenje.

Petnaestogodišnja devojčica Mija raste u necelovitoj porodici, sa majkom i malom sestrom, u jednoj radničkoj, sirotnjskoj četvrti. Majka je bez posla, a ona je izbačena iz škole. Zaljubljuje se u maminog novog mladića koji je doista pažljiv prema devojčicama.

Jedne noći, kad je mama zaspala dubokim snom pijanstva, takođe pijan, njen ljubavnik će postati i ljubavnik njene maloletne  ćerke Mije. On devojčicu nije silovao, nije je primorao na seks.

Štaviše, sama je Mija to priželjkivala. I upravo u tom priželjkivanju maloletne devojčice, mučnina utiska je pojačana. Pervertiranost ove želje posledica je, u stvari, dugotrajnog nasilja slabijeg intenziteta koje devojčica trpi od majke.

To se nasilje, dakle, ne odlikuje nepojamnom grubošću – devojčica nije nepodnošljivo maltretirana, ali je postojano omalovažavana. Sve tako tone u bezdan, ne naglo, nego lagano; što je taj pad sporiji, to je beznadežniji.

Ovaj film, dakle, ne odlikuje nasilje kakvo smo navikli da gledamo na filmu, nego duboka ogrezlost u nepoštovanje sebe i drugih. Trajni gubitak ideje dostojanstva. Nepostojanje horizonta na kojem bi se ideja o dostojanstvu čoveka uopšte ukazala.

Upravo to je stanje stvari i u evropskim društvima, to dugotrajno nasilje nižeg intenziteta, na koje se oguglava da bi postalo trajno stanje ličnosti! Nasilje koje nije lako prepoznati, jer nije ekscesno, već je oblik komunikacije bez alternative.

To je taj akvarijum u kojem su uslovi života nepromenljivi, i to su ti slivnici u kuhinjama savremenog lumpenproletarijata diljem i evropskog kontinenta.

Autorka filma je vrlo lepo pokazala čežnju mlade Mije ka čistoti – u njenoj ljubavi prema jednoj sputanoj beloj kobili, koju želi da oslobodi. Tu je zaživela ideja o platonovskoj ideji, praslici lepote koja u čoveku postoji kao elementarna činjenica njegove duše, dok je još ima, a Mija, sa svojih petnaest godina, nije postala bezdušna kao što je njena mama vremenom postala bezdušna.

Ispostavlja se, međutim, da je kobila stara i slaba, i da ne može da preživi. S druge strane, pokazano je koliko je nasiljem natopljena ta mlada Mijina duša i koliko je nasilnost postala njena odlika, iako joj suštinski ne pripada – što se naročito jasno sagledava u onoj mučnoj sceni kad Mija kidnapuje ćerku maminog ljubavnika, s kojim je i sama spavala, pošto je saznala da on ima svoju porodicu, a da ona i mama predstavljaju samo jedan od njegovih povremenih seksualnih izleta, jedan od malih, sporadičnih karnevala jednog službenika u supermarketu. U paklu je i svako zadovoljstvo pakleno.