Sveti don Galo, prezviter i razgaljivač

Umro je, pre tri dana, don Andrea Galo, poglavar crkvene opštine (reći ćemo bolje, hrišćanske komune) Svetog Benedikta u Đenovi. Ali, kao što rukopisi ne gore, tako ni sveci ne umiru. Naime, ako i gore tomovi knjiga, ne može biti spaljen inkarnirani duh teksta. Dakle, umro je don Galo, ali ne i njegova svetost.

Prezviter pločnika, kako je za sebe govorio, pater stranputica i prezrenih na svetu, koji bi rado da „sve sveštenike protera iz Vatikana i veru preseli na ulice, gde i valja propovedati“, don Andrea Galo niti će biti proglašen svecem, niti bi trebalo da bude kanonizovan, jer njega posvećuje sama njegova zajednica ubogih, u kojoj je bio prvi među jednakima, a tome je izlišan i sraman svaki žig stroge i premoćne crkvene birokratije koja, kako govori vodeći teolog današnjice, Hans King, sasvim podseća na politbiroovsku administraciju nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Istinskoj svetosti nije potrebna overa pod kupolom od zlata i dijamanata, s koje zastrašuje preteći lik Hristosa Pantokratora, kao generalissimusa i svedržitelja, jer, kako je govorio sveti Andrea Galo, prezviter i razgaljivač lučke sirotinje, narkomana, prostitutki, lezbejki i gejeva, prestupnika i pokajnika, u dve reči, otpadnika i izmetnika: „Od dijamanta se ne rađa ništa, a od izmeta cveta cveće.“

Kad smo kod cveća i cvetanja, lako se i razgaljujuće sećamo kako je, od visokog klera već uveliko optužen da je pao u najstrašniji greh komunizma, don Galo, potkraj prošle godine, Svetu misu, u znak i čast proslave četrdesetdvogodišnjice svoje katoličke komune San Benedetto al Porto – tu gde propoveda jevanđelje i ponavlja reči apostola Jovana da je Bog ljubav, i da je ljubav Bog, da Isus upozorava kako je Carstvo nebesko među nama i u nama, te ako nije u nama i među nama, onda ga i nema, onda nema budućnosti – samo pola godine pre svoje smrti, završio pevajući uglas sa drugima revolucionarnu, antifašističku pesmu italijanskih partizana, koju su pevali i komunisti i anarhisti, Bella ciao (snimak te autentične svečanosti postoji na youtubu), pesmu koja se završava stihovima koji govore da je onaj procvetali prelepi cvet na grobu poginulog partizana, u planinama, cvet onoga koji je umro za slobodu: „il fiore del partigiano, morto per la libertà”. Jer, uvek je reč o slobodi.

Ovim činom, kao i potonjim opelom za Uga Čavesa, učešćem na gej paradi, izjavom da bi bilo sjajno da novi papa bude homoseksualan i da to javno istakne, jer „postoji jednakost dece Božje, to je suština jevanđelja“, kao i onda kad je ispred Gradske kuće, u znak protesta protiv novog zakona o zabrani marihuane i lakih opijata, javno duvao, kad se zalagao za pravo žena u crkvi na sveštenički čin, te za pravo na kontracepciju i abortus, kad je govorio, sasvim u duhu teologije oslobođenja, da „danas Crkva više ne predstavlja ono što bi trebalo da predstavlja, jer je preuzela dominantnu ulogu u društvu i stoji na poziciji izvanredne moći“, da je „crkveni vrh toga svestan, ali da o tome ćuti“, i da je „Crkva, na taj način, napustila svoja proročanstva i zaboravila na subverzivnu snagu jevanđelja“, u svim tim i takvim činovima slobode i pozivima na jednakost i bratstvo, don Galo nam je bolje nego iko drugi od savremenika demonstrirao bitan i zaboravljen nauk, da nema svetosti bez ludičkog osmeljavanja, kao što nema ni prodorne, revolucionarne misli bez neustrašive ludosti mislioca!

Pomenuli smo da je don Galo blizak južnoameričkoj teologiji oslobođenja. Treba pri tom reći da je on teologiju studirao u Brazilu, pedestih godina prošlog veka, i da je iz te zemlje, tada pod diktatorskim režimom, proteran zbog svog slobodoumlja. Tu je, dakle, on osetio onaj jevanđeoski duh interpretacije koji povezuje učenje i praksu Isusa iz Nazareta sa anarhokomunističkom idejom, i pojam Carstva božjeg sa pojmom utopije, iz kojeg će, nepunu deceniju potom, buknuti teologija oslobođenja kao Duh sveti, a preko koje se, danas, istinski re-kreira, od svih drugih odbačen, obesmišljen i izigran, upravo duh komunizma i utopije. Nije stoga ništa čudno da je, upravo sledeći primer Isusa, kao radikalnog čoveka, sveti don Galo licemerno optužen za komunizam, i to od strane onih koji su od Hrista napravili glavnicu potom nepojamno umnoženog kapitala i moći. Razlog je providan, i precizno ga je, na ličnom primeru, opisao nekadašnji brazilski nadbiskup, Elder Kamara: „Kad hranim siromašne, kažu da sam svetac. Kad pitam zašto su siromašni, kažu da sam komunista.“

Već pomenuti Hans King, ispisnik don Galov, kaže: „Isusov prvi pogled nije bio usmeren na greh drugih, nego na trpljenje drugih… Iz religije koja je u prvom redu osetljiva na trpljenje, hrišćanstvo se preobrazilo u religiju pre svega osetljivu na greh. Prevashodni pogled tu sad ne ide za tim da uoči trpljenje stvorenja, nego njegovu krivicu. Međutim, nije li to paralisalo elementarnu osetljivost za tuđe trpljenje i zamračilo biblijsku viziju velike Božje pravednosti koja, prema Isusu, pripada svima onima koji trpe glad i žeđ?“ Te reči precizno opisuju ono u šta je verovao i što je celog svog dugog svešteničkog života činio don Andrea Galo. Na tom i takvom religioznom temelju, on je, kako bi rekao teolog praxisa, Johan Baptist Mec, još jedan vršnjak, ostvario „sosptveni psihički identitet protiv svih zarobljenosti u strah, ali, takođe, i društvenu solidarnost protiv svih rezignacija, u koje čoveka bacaju razne prisile okolnosti“.

Na kraju, pod senkom procvetalog cveta na don Galovom grobu, a u duhu njegovog radikalnog, antiklerikalnog hrišćanstva i komunizma, ispišimo nekoliko rečenica koje ova dva pokreta povezuju u njihovim najboljim pisanim izdancima – u slobodnoj integraciji Jevanđelja po Jovanu i Komunističkog manifesta, započevši frazom Milana Kangrge, završivši parafrazom Žaka Lakana:

U početku je budućnost, i budućnost je u ljubavi, i ljubav je budućnost. Sve kroz nju postaje, i bez nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj je život, i život je videlo ljudima. I videlo se svetli u tami, i tama ga ne obuzima. Sve sile starog sveta sjedinile su se u svetu hajku protiv tog videla, a istorija svakog dosadašnjeg društva jeste istorija klasnih borbi. Zato je u početku budućnost, a budućnost u ljubavi. Jer, ako nema ljubavi, ništa nije dozvoljeno!