Svetska književnost i smrt Predraga Matvejevića

„Krleža je sjedio na nekoj maloj stolici, potpuno odjeven, ogrnut džemperom. Vidio sam ga najprije s leđa. Prišao mu, rukovali smo se. Ruka mu je bila bez stiska… ‘Boli li vas, Krleža?’ Nisam ništa pametnije smislio. ‘Ja sam sveden na nulu. Potpuno sam potrošen. Na ništici sam’… Opet je sklopio oči. Lice mu je načas smirenije. Spremam se da odem, ustajem, kažem malo glasnije: ‘Do viđenja, Krleža.’ Prenu se i odgovori oštrijim glasom: ‘Ne budite prijetvorni. Nema do viđenja, ovo je zbogom.’ ‘Ipak, ipak do viđenja, Krleža.’ On odvraća, sada blaže: ‘Pozdravite vaše.’ I dodaje na kraju: ‘Do viđenja na nebu. Na ne-bu’… To ‘na nebu’ izgovorio je posve ironično, bodrije“…

Video je Matvejević Krležu zatim još jednom, na umoru, u bolnici, ali, to više nije bio Krleža: „Pred nama više nije onaj Krleža kojega smo poznavali.“ Krleža više nije govorio, „već nekoliko dana u agoniji“, „očito ne komunicira s izvanjskim svijetom, ali tko zna što osjeća iznutra. Osjeća li išta?… Dok mislim o tome naviru mi pred oči smrti u njegovim novelama: Franje Kadavera, Tome Bakrana, Rikarda Harlekinija, staroga Waltera, Rafaela Kukeca, Florijana Kranjčeca, ili pak starog Emeričkog u ‘Zastavama’. (Ne uspijevamo, eto, izbjeći literaturu čak ni u ovakvim prilikama!) ‘Moji mrtvi’, govorio je Krleža o Đuki Cvijiću, Guti Cesarcu, Šinku i još nekim bliskim prijateljima.“

A sad, Krleža, imenima svojih mrtvih pridodaje i ime Predraga Matvejevića, iz smrti, u koju je otišao trideset pet godina pre njega, što je polovina ljudskog života, pre njega, koji je opisao njegov poslednji odlazak, njegovu smrt, kao što je on opisivao smrti svojih junaka. Ovde dočekujemo one koji će nas odavde ispratiti kao što ispraćamo one koji su nas dočekali.

Jedan krug se zatvorio. Matvejević je kao i Krleža zaokružio život i delo: sve svoje poslove priveo je kraju do poslednjeg dana, videvši sveta i učinivši nešto neizostavno u tom svetu i za taj svet, da se na kraju vrati u onaj deo jugoslovenske domovine koji se zove Hrvatska, u Zagreb, i tu, pod stare dane, bude enfant terrible No. 1!

Svojim tihim vokalom „lampao“ je postojano na horizontima Mediterana protiv nacionalista i inih mračnjaka i neznalica, da u gradu svog poslednjeg odredišta, nazvavši jednu šovensku ništariju talibanom, bude osuđen na pet meseci zatvora, preinačeno u dve godine uslovne kazne.

Ako bismo unajkraće morali reći ko je umro, morali bismo reći da je umro pisac svetske knjige pisane našim jezikom.

Na našem jeziku, u drugoj polovini dvadesetog stoleća, sveta su ugledala dva svetska remek-dela: Kišova „Grobnica za Borisa Davidoviča“ i Matvejevićev „Mediteranski brevijar“, za koji je merodavni Klaudio Magris napisao da je knjiga genijalna.

Kad bi se kojim slučajem kod nas „Mediteranski brevijar“ upisao u obaveznu srednjoškolsku lektiru, bio bi to siguran početak saniranja posledica sistematskog školskog zaglupljivanja omladine tokom poslednjih decenija. Ne na poslednjem mestu i zbog ovakvih uvida: „Ne postoji samo jedna mediteranska kultura. Ima ih više u okrilju jednoga Mediterana. Nastajale su i širile se jedna uz drugu, manje ili više povezane ili rastavljene. Mediteranske su kulture srodne, no nisu iste. Po nekim osobinama slične, po nekim različite. Sličnosti duguju zajedničkom moru i susretu na njegovim obalama naroda, oblika, djela.“

To more, Sredozemno, Matvejević, po ugledu na stare Grke, naziva „naše more“. Najlepši pasus te prekrasne knjige – zapravo pesma čoveka koji je bio toliko skroman da sebe nikad ne nazove pesnikom – za mene je ovaj:

„Grci su imali više naziva za more: hals je sol – more kao tvar; pelagos je pučina – more kao prizor; pontos je more kao prostranstvo ili put; thalassa je opći pojam (nepoznata porijekla, možda kretskoga, mikenskoga?) – more kao iskustvo ili događaj; kolpos su njedra ili okrilje te na prisan način označava dio mora koje je obgrlilo obalu – dràgu ili zaljev; latima je morska dubina, draga pjesnicima i samoubojicama. U tekstovima raznih pripovjedača ti se nazivi dodaju jedan drugom tako da, sastavljeni, umnažaju vlastita značenja: tvar-prisutnost, dubina-prostranstvo, put-pučina, prizor-događaj i tako u nedogled, kao što se i sami oblici mora dopunjuju i prelaze jedan u drugi. To odaje izobilje i bogatstvo iskustva koje su stari Heleni stekli živeći uz Mediteran, ploveći njime, slaveći ga i bojeći ga se.“

Umro je svetski našijenac koji je na hrvatskosrpskom napisao jednu od najlepših i najvažnijih knjiga sveta, angažovani intelektualac zlatnog kova koji je u životu držao samo do jedne monete – da se sloboda „ne prodava“ ni za sve zlato sveta. Predrag Matvejević.

Pri početku „Mediteranskog brevijara“ stoji: „Manje je važno odakle smo krenuli, više dokle smo stigli – što i kako smo vidjeli.“ Predrag Matvejević je stigao do samog početka i video sve do kraja.