Tehnička javnost

Po Zakonu o Vladi, Član 7, Odgovornost Vlade, „Vlada je odgovorna Narodnoj skupštini za vođenje politike Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine, za stanje u svim oblastima iz svoje nadležnosti i za rad organa državne uprave.“ No, kako je skupština raspuštena, vlada više nema pred kim da odgovara. Stoga joj se „usluge“ svode na tehnički zadatak, na održavanje zatečenog stanja bez preduzimljivosti. Jednom rečju, vlada više ne vodi politiku.

U Članu 9, istog zakona – Javnost rada, stoji da je „Vlada dužna da javnosti omogući uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja i poslovniku Vlade“. Dakle, vlada je odgovorna pred Narodnom skupštinom, a glavni kontrolor njenog rada jeste javnost. Skupština je raspuštena, a šta je sa javnošću? Javnost je tehnička.

Tehnička javnost nije u stanju da preispituje i procenjuje odluke vlade, ona je isto što i formalna javnost, naime, privid javnosti, pojavljujući se pod imenom i formom javnog mnjenja, dakle, kao prividna moć suđenja ili kritike. Ciničan oblik ovog uvida glasi: tehnička javnost u društvu, isto je što i tehnička voda u vodosnabdevanju.

Na osnovu čega ovo tvrdimo? Na osnovu odluke predsednika države da raspiše izbore i raspusti skupštinu, tačnije, na osnovu odluke same vlade da predloži predsedniku države da raspusti skupštinu i raspiše izbore, najtačnije, na osnovu odluke prvog potpredsednika vlade i koordinatora svih službi bezbednosti da predloži vladi da ona predloži predsedniku ovakvu odluku? A da ima javnosti, sada ne bi bilo izbora. Zašto?

Predsednik republike rekao je da raspisuje izbore kako bi se „proverio legitimitet vlade“, prvi potpredsednik vlade, predsednik najmoćnije stranke, koordinator svih službi bezbednosti, koji je zapravo inokosno odlučio o svemu ovome, a njegova odluka, tehnički je administrirana na vladi i u predsedničkom kabinetu, rekao je, pak, da izbore treba raspisati kako bi se „proverila volja naroda“. Čemu ova provera, ukoliko svakodnevna takozvana merenja takozvanog javnog mnjenja pokazuju da je ova vlada, sada samo „tehnička“, ubedljivo najpopularnija vlada u poslednjih četrnaest godina? Čemu, dakle, izbori kad nadmoćna većina stanovništva podržava mere ove i ovakve vlade i njenog prvog potpredsednika, čija popularnost tendira da nadmaši i nenadmašivu popularnost Slobodana Miloševića iz vremena njegovog akceleracionog osvajanja vlasti?

Čitava ova fertutma oko izbora nastaje iz jednog jedinog, virulentnog razloga i zarad jednog jedinog cilja – da onaj ko je do sada bio prvi potpredsednik vlade, ali i koordninator službi bezbednosti, postane premijer nove vlade. I sad sledi jednoipomesečna hronika tog najavljenog imenovanja. Svi znaju, čak i javno mnjenje vrabaca, svih tih naših passera domesticusa, da će se dogoditi ono što će se dogoditi, da će, naime, Godo ovog puta doći. Ali, šta se tada dešava? Po dubljoj logici akumulirane moći, takođe, jedan beketovski scenario – kraj igre. Tu igru, pak, trebalo bi već sad da prozre javnost, ali, ona je tehnička!

Silna moć na plećima i u rukama jednog jedinog čoveka, pa bio on i pravednik među pravednicima, neminovno ga pretvara u despota! Dakle, čak i kad ga moć, cinično kazano, zadesi ili mu biva poklonjena, bez njegove volje za nju, kako je to bilo sa Miloševićem, a kamoli kad je čovek grabi i želi, kao što je želi i uzima Aleksandar Vučić. Koncentracija ogromne moći u jednom subjektu, razara sam taj subjekat, rastačući granice njegove racionalnosti i humanosti, a u sferu politike uvodi metafiziku iracionalnosti. Jer, čovek je mera sviju stvari.

Kad smo pomenuli metafiziku, onda je važno da kažemo da se već u njoj božanska dobrota definiše upravo kroz božansku milost susprezanja sopstvene svemoći. Bog je, naime, dobar jer odustaje od sopstvene neograničene moći. Ali, to može da učini samo Bog (u tome je racionalistički koren monoteizma), ali ne i bogovi, ma koji od njih, ne i anđeli (nije li onaj najbolji među njima upravo Pali anđeo?), niti, pak, ljudi.

Ljudi, anđeli i bogovi mogu, međutim, da daju znake ovakve „božanske“ vrline, kao što to danas čini papa Franja, koji, u srcu Vatikana, govori da je „klerikalizam jedno od najvećih zala“, te, među ogromnom većinom sveštenstva, koje izražava javno mnjenje katoličanstva, on sam, sa još nekoliko pobornika teologije oslobođenja, predstavlja (kritičku) javnost katoličanstva danas. No, nijedna njegova izjava ne može da s njega izbriše simbol neograničene moći koja prelazi granice ljudskosti, sve dok je on papa.

Preterana moć svakako ruši sferu morala, a politiku survava u despotiju. O tome moramo da mislimo na vreme. To je suština javnosti – kako da se spreči koncentracija moći kod jednog čoveka ili jedne društvene grupe.