Temišvarski Test

U srcu varoši bio je barokni centar grada, sa velikom, katoličkom, katedralom, čuvenom sa koncerata Baha, sa manastirima katoličkih fratara, među kojima je jedan, pijarista, bio moja škola.

Preko puta katoličke katedrale, bila je srpska Saborna crkva, sa dvorom vladike, od mramora…

Porta je bila bašta, sa pljuskom jasmina, i lipa.“

Temišvar je i danas varoš raskošna – grad sa najviše rastinja i krošnji od svih gradova Evrope, sa parkovima koji se nižu jedan za drugim, a svaki je različit. Održavani su uredno, ali da zadrže neku osobitu divljinu, u kojoj se čovek slobodno može najesti kupina i trešanja. Jedan od desetak njih jeste Botanički vrt, a jedan – Park ruža, jedinstven u svetu. Na hiljade različitih sorti razbokorilo se tu na nekoliko hektara zemlje, sa belo obojenim klupama na svakom koraku i u senci spletova podignutih ružičnjaka. U središtu tog parka ruža, koncertni je podijum za simfonijski orkestar, natkriven, kao u školjci, i prostrano gledalište, dakako, pod otvorenim nebom. Drvoredi lipa i divljeg kestena, i dalje su tu kao u vreme Crnjanskovog odrastanja i mladićstva, a meni je najdraža ona aleja bagremova koja prati tok Begeja. Jasmini i sada odasvud mirišu, ali ne i iz dvorišta srpske Saborne crkve, preko puta katedrale, jer tamo više nema onog malog vrta kojeg se seća Crnjanski, ali tu je, još uvek, ona vladičanska, graciozna palata u mermeru, kao jedna od najlepših stambenih građevina, u stilu baroka, na celom Balkanu.

Najlepši trgovi i najlepše ulice Temišvara, najlepše fasade njegovih zdanja, danas su u rekonstrukciji. Ipak, i tu gde je sve raskopano, muzeji su otvoreni. Tako je i u Baroknoj palati, do čijeg se ulaza dolazi uskom stazom uz gradilište. Već trideset godina, u njoj se nalazi Muzej umetnosti. Trenutno, tu se može videti izvrsna izložba dela avangardnih rumunskih umetnika s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina, koja su cvetala kao refleksija zapadnoevropske avangarde iz pedesetih, a može se videti i, retrospektivno, sedam decenija stvaran opus slikara Kornelijua Babe. Njegov originalni realistički prosede, s naglašenim socijalnim momentom, koji na rubovima izraza pada ili u vatru neoekspresionizma ili u ledenu hladnoću minimalizma, opominje da u samom realističkom polazištu, olako otpisanom, ima još neistraženih dubina smisla i kritike.

Reizgradnji Temišvara, povod je kandidatura za Evropsku prestonicu kulture 2021. godine. Puno je valjanih razloga da ovaj grad ovu počast i dobije, a među njima, nisu na poslednjem mestu brojni pozorišni festivali.

„Pozorište je, na mađarskom, bilo u znaku Anrija Bernstena, a srpsko u znaku Balkanske carice, od Nikole I, gnjavatora“, piše Crnjanski u svojim komentarima-sećanjima. Henri Bernstein, pisac bulevarskih komada, odavno više nije u modi, ali kad je bio u modi u Parizu, Beču i Pešti, bio je u modi i u Temišvaru. Danas, tu se opet igraju komadi koji se sa uspehom igraju u Budimpešti, Parizu i Berlinu.

Pod istim krovom velelepnog zdanja Palate kulture, koju su projektovali čuveni bečki specijalisti za izgradnju pozorišta, Ferdinand Felner i Herman Helmer, nalazi se Rumunska opera i još tri teatra – rumunsko, Narodno pozorište „Mihai Eminesku“, Nemačko državno pozorište i Mađarsko državno pozorište „Čiki Gergelj“. Svako od njih organizuje po nekoliko festivala. Krajem maja meseca, na dve svoje scene, „Csiky Gergely“ održava Temišvarski evroregionalni pozorišni festival – TESZT (Temesvári Eurorégiós Színházi Találkozó). Ove godine, imao sam priliku da budem svedok tri njegova poslednja dana.

Uglavnom, tu su zastupljena mađarska, rumunska i srpska pozorišta, jedan srednjoevropsko-balkanski florilegijum, a osnovna tema jesu evrointegracije i multikulturalnost. Ove godine snažan joj je pečat dao Andraš Urban, u sedmodnevnom workshopu sa tinejdžerima Mađarima, Rumunima, Srbima…, ali i izvanredna predstava Čabe Horvata, reditelja i koreografa, budimpeštanskog Szkéné Színház, prema komadu Helene Edmundson „The Clearing“. On je o onom sedamnaestom veku prosvete, u kojem su britanski vojnici dobijali po šest funti za svaku odstreljenu glavu vuka i Irca.

Gledajući, pak, predstavu „Naše tajne“ (Titkaink) slavne budimpeštanske trupe Bele Pintera, zabezeknut, došao sam do jednog nelagodnog zaključka. Ta predstava, kritika je vremena i običaja realnog socijalizma, dakle, još jedno merenje repa mrtvome vuku. U njoj postoji i jedna gnusna pedofilska scena, inscenirana u maniru komedije, da izaziva smeh u publici. A moj je zaključak da, u ovom vladajućem haranju duha antikomunizma nad Evropom, kojim je zamračen onaj vidik što je pred čovečanstvom pukao u Oktobarskoj revoluciji, neminovno dolazi do ovakvog grotesknog pokušaja osvajanja sloboda i prava tamo gde ih nikada nije bilo i gde ih ne može biti – u perverziji duha. Za Evropu, to je poslednji test.