Toplota i vlažnost fašizma

Očigledno je da fašizma ne bi bilo da ne udovoljava nekim nagonima ili, ako to nisu nagoni, sklonostima koje se formiraju pod pogodnim načinima vaspitavanja i odgovarajućim društvenim uslovima. Fašizam ne samo da omogućava individui da, kao deo grupe, svim sredstvima zatire neprijatelja i ruši izvorišta njegove kulture, nego je, pre svega, snabdeva jednim posebnim osećanjem transa, naime, osećanjem sopstvene posebnosti ili odabranosti – za koje je potrebno upravo zaboraviti na sopstvo.

Na više mesta, govoreći o tome kako „vlast direktne permisivnosti može da obezbedi efektivnu ideološku i socijalnu povezanost“, Slavoj Žižek citira deo teksta nekadašnjeg Miloševićevog ministra za informisanje, a sada direktora RTS-a, Aleksandra Tijanića, objavljenog u ljubljanskoj Mladini, avgusta 1999. godine: „Milošević generalno odgovara Srbima. Za vreme njegove vladavine Srbi su ukinuli vreme za rad. Niko ništa ne radi. On je omogućio cvetanje crne berze i šverca. Možete da se pojavite na državnoj televiziji i da vređate Blera, Klintona, ili bilo kog drugog ‘svetskog dostojanstvenika’ (…) Pored toga, Milošević nam je dao pravo da nosimo oružje. On nam je dao pravo da sve svoje probleme rešavamo oružjem. Takođe, dao nam je pravo da vozimo ukradene automobile (…) Milošević je dnevni život Srba pretvorio u jedan veliki praznik i omogućio nam da se osećamo kao đaci na maturskoj ekskurziji – to znači da ništa, ali baš ništa, što uradite nije kažnjivo.“

U dobroj meri, to je opis fašizma, ali, a to Žižek ne primećuje, to je opis fašizma u duhu fašizma. Ipak, nešto tu nedostaje. Prvo, u fašizmu nije sve nekažnjivo. Kažnjivo je, naime, sve ono što se protivi pravilima fašizma, štaviše, samo neučestvovanje u tim pravilima. Drugo, fašista je spreman i da podnosi žrtve, ali isključivo za fašističke ciljeve. Tek s dodatkom ove dve osobine, opisano banditsko raspoloženje Miloševićevog režima pretvara se u osećanje fašističke časti, odnosno u fašističku etiku odanosti. Moral je tu zamenjen čašću, solidarnost saučesništvom, prijateljstvo autokratskim bratstvom, poštovanje obožavanjem, a ljubav fasciniranošću. Zašto? Zato što su odgovornost i sloboda tereti koje čovek mora da podnosi da bi došao do sebe, da bi postao ličnost. Postati ličnost pretpostavlja, dakle, odricanje i naporan rad.

Ono u čemu fašista uživa, pred tim ličnost ne samo da oseća moralnu odvratnost i promišljeni bes nego i organsko gađenje. Stoga ličnost radije podnosi breme svog zahteva za slobodom i moralom, nego što će se sebe odreći. Dakle, fašista nikada nije bio ličnost. O toj temeljnoj infantilnosti fašiste, svedoči i citirani Tijanićev insajderski zapis.

Kako fašizam stupa na scenu i na koji način obuzima nezrele ljude, napose omladinu, to izvanredno potresno i poučno demonstrira pozorišna predstava „Treći talas“, budimpeštanskog Pozorišta Barka, koja je preksinoć, na poziv Novosadskog pozorišta/Ujvideki szinhaz, prikazana na sceni SNP-a. Na osnovu eksperimenta koji je sa svojim učenicima u SAD izveo profesor istorije Ron Džons, opisavši ga u svojoj studiji, koju je za pozorište adaptirao Ištvan Tašnadi, Đerđ Vidovski je režirao predstavu u kojoj, pored stalnog ansambla od nekoliko glumaca, takođe besprekorno vešto, igra i petnaestak studenata i srednjoškolaca. Za samo sedam dana, pokazuje nam postupno ova predstava, jedno školsko odeljenje postaje fašistička organizacija koja ima i svoje obeležje i svoje ime, „Talas“, i svoje ciljeve i ambiciju da postane vodeća politička snaga koja će preobraziti čitavu Mađarsku. Bio je to čas fašizma, naime, lekcija o fašizaciji, koja je za sat i po, embrionalno, pokazala ontogenezu fašizma. Bio je to, najzad, čas pozorišta u svoj njegovoj moći kritičkog suđenja. Lekcija o pozorištu danas i ovde.

Gotovo rukom opipljivo, moglo se tu osetiti kako i kada fašizam (ili autokratija) oslobađa osobu tereta sopstvenog ja i pričešćuje je u grupu koja postaje njen subjekat, lažni subjekat. Elijas Kaneti je pisao o tome da u masi, individua dobija na svom obimu. Ona gubi svoje ja, ali oseća užitak pri propadanja u kolektivno. Ta toplota koja individuu obuzima dok tone u vlažnost fašističke grupe, to je maligna incestuoznost nezrelih ljudi, o kojoj je govorio Erih From.