Toplotno zagrevanje i/ili klimatska promena

Kad govorimo o ekološkoj katastrofi, kao da govorimo o prirodnoj katastrofi. Ali, ekološka katastrofa o kojoj govorimo i koja je na pomolu, nije prirodna pojava. Ona jeste reakcija prirode, ali na akciju koja dolazi ne iz prirodne, nego iz socijalne, dakle, političke sfere.

Uobičajeno kažemo da su klimatske promene uzrok ekološke katastrofe na pomolu. Čak i IPCC (The Intergovernmental Panel on Climate Change), ključno telo UN-a koje se bavi analizom i prevencijom ekološke katastrofe, u svom nazivu ima termin “klimatska promena”.

Pojam toplotnog zagrevanja, međutim, jasno ukazuje na uzrok, koji nalazimo u prekomernom, iracionalnom iskorišćavanju prirodnih resursa, ugnjetavanju prirode i podsticanju prekomernog, iracionalnog zagađenja. Umesto pojma ‘toplotno zagrevanje’, koji ukazuje na direktnu krivicu, pre svega, multinacionalnih kompanija i na odgovornost vlada ekonomski najmoćnijih zemalja, pojam ‘klimatska promena’ odgovornost prenosi na samu prirodu.

Uprkos ovom kauzalnom redosledu, u kojem zagađenje izaziva globalne ekološke promene, među kojima i zagrevanje, danas se primat daje nazivu “klimatska promena”. Taj termin je stari termin i odnosi se na prirodne, ciklične procese dugog trajanja. O tome je naučno pisao Milutin Milanković.

Umesto nekadašnjeg sadržaja pojma klimatska promena, kojim se imenuje prirodni ciklus promene klime, pod isti termin sada se podvodi potpuno drukčiji sadržaj, koji nema nikakve veze s prirodnim fenomenom: reč je o rapidnoj promeni klime prouzrokovanoj radikalnom eksploatacijom prirode.

Pojmom klimatske promene, koji označava prirodni proces dugotrajne promene, nazivajući odnedavno neprirodni, protivprirodni kratkotrajni i nagli proces toplotnog zagrevanja, koji je posledica toplotnog zagađenja, prikriva se uzročno-posledični red. Kad danas kažemo klimatska promena, taj termin i dalje pronosi privid značenja jednog prirodnog, dugotrajnog procesa, iako se odnosi upravo na protivprirodni akt. Tako je došlo do semantičke konfuzije. Semantička konfuzija onemogućuje racionalnu analizu iskustvenih činjenica.

Dakle, priroda je potlačena. Ekološka katastrofa je traumatičan odgovor prirode na tlačenje. Toplotno zagrevanje posledica je prekomernog i ubrzanog zagađenja. Zagađenje je uzrokovano indukovanom potrebom za prekomernim sticanjem iz pekomerne eksploatacije prirode.

Priroda, po prirodi stvari, pripada svim ljudima podjednako. Ona je, dakle, zajednički resurs. Ipak, privilegovane i moćne ekonomsko-političke grupe uzurpiraju sebi pravo na eksploataciju i prisvajanje prirodnih dobara. Ta otimačina je legalizovana; ta legalizacija bit je savremene političke ekonomije.

Tlačenje prirode neiraskidivo je povezano s tlačenjem ljudi. Daću samo jedan od nebrojenih primera:

U Južnoafričkoj Republici, nema tome ni deset godina, dok su štrajkovali, obustavivši svoj „crnački“ rad u rudniku platine, pokraj grada Marikana, koji pripada velikobritanskoj kompaniji Lonmin (u navedenom biznisu, trećoj u svetu po svojoj moći), ubijena su 34 rudara štrajkača, 78 njihovih kolega je ranjeno, a još 259 uhapšeno. Nacionalna zastava Južnoafričke Republike bila je, doduše, spuštena na pola koplja zbog ovih umorstava, a iz Ministarstva unutrašnjih poslova u javnost je odapet izveštaj da je „s obzirom na situaciju, policija učinila ono što je bilo najbolje moguće“. Ubijanje eksploatisanih koji se bune, uvek je ono što je najbolje moguće. To je perspektiva eksploatatora. Zakone pišu oni.

U korenu ugnjetavanja prirode i čoveka, koji su doveli čovečanstvo na prag ekološke katastrofe, nalazi se nezajažljiva žudnja za neograničenim profitom. Enormne profite malobrojnih omogućuje enormno osiromašenje većine. Osiromašenje podrazumeva pad u dužničko ropstvo: ropstvo pojedinaca i celih država.

Države u dužničkom ropstvu prinuđene su da ustupaju svoja prirodna bogatstva multinacionalnim kompanijama, koje u tim zemljama ne moraju da poštuju pravne procedure i ekološku zaštitu, kakve su propisane u suverenim i bogatim državama iz kojih potiču njihovi vlasnici.

Priroda i ljudi ulaze tako u poredak robe, i sami postaju roba, stičući tržišnu cenu, a gubeći svaku vrednost.

Prihvatanjem nametnutih, lažnih pojmova, poput pojma klimatske promene, zatvara se krug represije nad prirodom (i čovekom), zaključava se i utamničava mogućnost odgovora na represiju – onemogućava se svaka moguća predstava o promeni društvene situacije i političko-ekonomske paradigme. Ako ne znam ime problemu, ne mogu imenovati ni akciju za njegovo rešenje – ne mogu konceptualizovati moguću praksu.

Mišljenje koje ne prepoznaje semantičke prevare, neuko je, ili dresirano.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.