Trash ubija

Le Monde je pre sedam dana objavio debatu o ovom pitanju. Tom prilikom politikolog Olivije Roa, stručnjak za islam, upozorio je da se u raspravi ne smeju zabašuriti činjenice o permanentnim kulturalno-političkim konfliktima unutar društava i država samog islamskog sveta. Posredi je neprestana borba između onih muslimana koji su za sekularnu državu i parlamentarnu demokratiju, jednom rečju, za slobodu mišljenja i izražavanja, i onih koji odbijaju i samu ideju demokratije. „Tunižanski salafiti ne prihvataju demokratiju i odbacuju svaku nacionalnu viziju – oni cepaju tunižansku zastavu češće nego američku.“

Dakle, najostrašćeniji protesti baš u zemljama arapskog proleća, takvi su upravo zbog straha verskih fanatika od, tu jasno izraženog, sekularnog potencijala samog islama. U izvesnom smislu, to je kontrarevolucija. U napadima na ambasade zapadnih zemalja ne učestvuju oni koji su učestvovali u protestima protiv diktatora.

Tahar ben Želun, pisac marokanskog porekla, dobitnik Gonkurove nagrade, u istoj debati kaže: „Otkad je slavno arapsko proleće krenulo put islamizma, nade su potopljene a revolucije – abortirane. Drugi akteri su izašla na scenu, što obećava dug period nestabilnosti.“

Problematičan je prvi deo ove izjave u kojem se kaže da je arapsko proleće krenulo put islamizma. Naime, islamizam je krenuo protiv arapskog proleća. Kako bi se potpirile već tinjajuće slepe strasti rigidnih vernika, iskorišćen je jedan dozlaboga glup islamofobni video igrokaz. Ovo preuveličavanje objekta pretnje, koji navodno ugrožava islam, govori o strahovitoj potrebi islamista, pre svega salafita, da anuliraju, još uvek društveno neukorenjene, rezultate arapskog proleća. Jedan proizvod zapadnjačkog treša upotrebljen je kako bi se pokazalo da je put u demokratiju zapadnog tipa – put u izrugivanje islamu. Treš i religioznu zatucanost ujedinjuje isti nedostatak osećanja za humor.

U intervjuu za Die Zeit, povodom svog novog, autobiografskog romana, tačnije romansirane autobiografije „Konrad Anton“ (pod tim imenom, sastavljenim od imena njegovih omiljenih pisaca, Konrada i Čehova, živi pisac „Satanskih stihova“), Salman Ruždi, za čiju je ucenjenu glavu, posle objavljivanja isečka iz „Nevinosti muslimana“, iranska grupa 15 Khordad Foundation povećala cenu sa 2,6 na 3,3 miliona dolara, za taj insert rekavši da od njega na YouTube ne postoji lošiji video, te da je nedvosmisleno „napravljen s namerom da izazove nevolju“, kaže i to da, „postoje ljudi koji na internetu tragaju za onim što će da ih uvredi“. Fanatik perverzno uživa u traganju za objektom pretnje.

Dakako, svako ima pravo da javno protestuje zbog onog što smatra da ga vređa, ali ne i da zbog toga ugrožava ičiji život. Poguban način iskazivanja neslaganja s nekim fiktivnim radom, bez obzira da li je reč o vrhunskoj umetnosti ili trešu, započeo je godine 1989, kada je ajatolah Homeini odapeo fatvu na Ruždija. Od tada ne samo što Ruždi živi u stalnom strahu za život, već i prevodioci i izdavači njegovih „Satanskih stihova“ moraju da pokažu herojsku hrabrost. Ništa manje od njih, to moraju i knjižari. Podsetimo se da je prevodilac ove knjige na japanski jezik ubijen, da su njegov italijanski i norveški kolega jedva preživeli atentate, a da su izvršeni i bombaški napadi na knjižare u Americi, Engleskoj i Australiji.

U vreme kad su objavljeni „Satanski stihovi“, Ruždi kaže da je arapski svet izgledao drukčije: „Liban je bio otvoreno, sekularno društvo, Bejrut – Pariz istoka, Teheran i Bagdad kosmopolitski gradovi. Religiozni fanatizam je bio nepoznat“. Zatim, na scenu stupaju fatva i grozomorni protest u Pakistanu kada padaju prve žrtve tog fanatizma na fikciju. Trash ubija maštu kao što fanatizam ubija ljubav. Žak Lakan nije slučajno rekao: „Istina je u fikciji.“