Trg republike

 I to ne jedino stoga što je teatrolog sa umetnicima u zajedništvu inicijative, a Ali Baba inicijativno protiv razbojnika, nego i zato što je negramotni Ali Baba, čiju priču pripovedač smešta u deveti vek, ipak funkcionalno pismen čovek za svoje doba, a „grupa pozorišnih umetnika“ koja u XXI stoleću inicira preimenovanje centralnog trga prestonice, iako fakultetski školovana, na žalost i opasnost – to nije.

„Grupa pozorišnih umetnika“, u svojoj se inicijativi za preimenovanje žali na to da Narodno pozorište „od 1945. ne poseduje svoj trg“. Pri tome grupa zaboravlja da do te 1945. godine naša republika nije imala svoj trg, jer republike dotad naprosto nije ni bilo. Preimenovanje Trga republike u Pozorišni trg, koje bi, kako se navešćuje, moglo biti izvršeno već do kraja ovog meseca, ne bi, stoga, bilo tek ustoličenje jednog prošlog imena namesto sadašnjeg nego ukidanje imena same države, koja se zove Republika Srbija, jedinom njenom trgu. Pozorište bi dobilo svoj trg, ali bi ga izgubila republika. To nam govori da se estetika preimenovanja jednog političkog naziva u umetnički naziv, ovde ostvaruje kao retrogradni društveni smisao.

Ova inicijativa je ne samo još jedan momenat u savremenoj našoj istoriji poništavanja moderne istorije nego upravo krunski njen momenat, kojim bi trebalo poništiti i samu ideju republikanstva u Srbiji, čija se povest odvija u žrtvi i jednog Svetozara Markovića i jednog Dimitrija Tucovića (čije je slavno ime takođe oduzeto jednom prestoničkom trgu) i jednog Iva Lole Ribara (čijeg svetlog imena, dakako, više nema za naziv ulice u Beogradu), a ta antimoderna, retrogradna istorija, svoju genijalnu frazu dobila je pre nekoliko dana, na muzeološkom skupu na Oplencu, prilikom ukopa posmrtnih ostataka poslednjeg jugoslovenskog monarha, kad je patrijar Irinej probesedio da Srbiji danas treba „neki kralj ili car“.

Dakle, kad kažemo Trg republike, mi time imenujemo obeležje jednog moralnog i uzvišenog političkog čina bez presedana u ranijoj nacionalnoj istoriji. To je onaj momenat u kojem naša domovina postaje republika, i to zahvaljujući pobedi nad nacističkim okupatorom, koju je doneo republikanski pokret Narodnooslobodilačke borbe. Zahvaljujući, dakle, oslobođenju.

Ustavna republika eo ipso nije ni bolja ni gora od ustavne monarhije, ali ovde je reč o konkretnom političkom činu uspostavljanja republike koja je, nad ruševinom monarhije, plaćena hiljadama i hiljadama herojskih žrtava, a sada bi „četrdesetak pozorišnih umetnika“, lakomisleno i lagodno, htelo da sve to poništi jednim svojeručnim potpisom. Među potpisnicima te opskurne Inicijative ima i uspešnih umetnika, koji su tu na spisku samo da bi potvrdili nauk kako puko razumevanje u svoj posao nije nikakav moralni čin. To se zove funkcionalni analfabetizam, bez obzira na stepen akademskog obrazovanja, jer funkcionalna pismenost podrazumeva pre svega uspešno čitanje konteksta.

Da je ovo disfunkcionalno obrazovanje elite osnovni problem našeg društva, rečito se pokazuje još od Memoranduma SANU, Ćosićevih narodnjačkih filozofema o „ontološkom biću srpske nacije“, pa sve do ovih „Naših“ koji čitav taj somnambulni teorijski korpus akademika, profesora i javnih intelektualaca, pretvaraju na javi u najavu jednostavne prakse dekapitacije slobodoumnih građana Srbije. Vođa „Naših“, inače veroučitelj pravoslavlja, u veoma gledanoj televizijskoj emisiji „Utisak nedelje“, a u prisustvu ministra pravde, Nikole Selakovića, koji na to nije ni okom trepnuo, potvrdio je svoju izjavu: „Svako ko izjavi da je Kosovo nezavisno, neće ostati samo bez jezika nego i bez glave.“

U Krivičnom zakoniku Republike Srbije, u članu 34, piše i ovo: „Ko drugog sa umišljajem podstrekava na izvršenje krivičnog dela čiji pokušaj je po zakonu kažnjiv, a delo ne bude ni pokušano, kazniće se kao za pokušaj krivičnog dela.“ Ministar pravde ne samo što nije rekao da je posredi krivično delo u pokušaju, nego je obznanio da je za njega ta pretnja ubistvom ravnopravna sa izjavom da je Kosovo republika. Ministar pravde je funkcionalno nepismen.

Najzad, šta uopšte u televizijskoj emisiji traži onaj koji propagira ubijanje građana? Ta i takva novinarska pismenost, ravna je pismenosti varvara u srednjem veku.