U čast trilera

Čovek tad, našavši se u situaciji potpuno različitoj od one na koju je navikao, postaje zapravo neko drugi. Ova potka leži u osnovi svakog trilera. U jednom patetičnom smislu mogli bismo reći, triler je prilika da sebi otkrijemo sebe.

Nijedan savremeni žanr filma ne potvrđuje u tolikoj meri kao triler stari Aristotelov poetički uvid da tragedija, odnosno drama, može bez likova, ali ne i bez radnje. Triler je dramski žanr koji u sebi sadrži tragički element, s tim što se on, počevši nesrećnom situacijom, u holivudskom duhu, uglavnom završava srećno – a to je prema Aristotelu najrđaviji od svih mogućih (tragičkih) preokreta: preokret iz nesreće u sreću.

Time je Aristotel, u stvari, hteo da nam da nešto više od prostog pravila za dobro skrojenu tragičnu dramu: savet da jedino ona tragedija koja prikazuje preokret iz sreće u nesreću na najbolji način govori o najverovatnijim i najpre mogućim oblicima ljudske egzistencije, a da sve druge krivotvore njenu tragičnu suštinu.

Moramo se pomiriti s činjenicom da trileri nisu tragedije, odnosno da su onaj slabi(ji) oblik tragedije, s hepiendom, i da, pre svega, služe specifičnoj vrsti našeg uživanja u (filmskoj) radnji: našoj napetoj pažnji i iščekivanju, podsticanju našeg straha i navalama odušaka kad junak uspešno svlada postavljene prepreke.

Gledajući triler, mi bodrimo junaka s kojim se identifikujemo, kao što bismo navijali pri sportskom takmičenju, iako smo ovog puta gotovo (ipak, ne sasvim) sigurni u povoljan ishod.

Trileri, poput antičkih tragedija, podrazumevaju kriminalni čin kao začetak radnje: nekakvu otmicu, ucenu, krvavu osvetu ili, naprosto, nepodopštinu iz strasti.

Pokazujući neki od ovih zločina koji stoje na početku, autori trilera, smeštajući ih u socijalni kontekst, ukazuju i na devijacije u savremenom društvu: na političke i medijske manipulacije, na korumpiranost elite (koja plebs korumpira već njegovom zavišću i žudnjom za istim takvim statusom), na crno tržište oružja, narkotika ili na sekstrafiking.

Kad danas idemo da gledamo trilere, izgleda da se nadamo istom onom uzbuđenju kakvo je nalazio gledalac u grčkom antičkom teatru gledajući inscenacije Euripidovih komada, koji su znali da se iznebuha završe srećno. Pomoću sprave, koliko duhovne toliko i fizičke, zvane Deus ex machina.

Nisu li, najzad, upravo trileri najbolji oblik naše masovne umetnosti koji će budućim generacijama uspeti da kaže nešto precizno o nama, o našim potrebama, željama i nastojanjima, kao što to o Grcima nama najbolje govore njihove tragedije – takođe jedan umetnički neekskluzivan, nego, u to vreme, uobičajen i popularan vid kolektivnog užitka.

Čak i kad nisu remek-dela svoje vrste, uzburkani trileri iz Holivuda, ili po ugledu na Holivud, uvek su spas, jer nikad nisu dosadni. Ako i nisu uzvišeni, barem su zanimljivi i, neretko, inteligentni. Evo, na primer, južnokorejski „Tragač“, reditelja Hong-džina Naa (Na Hong-jin), ili indijski „Sreda“ Niradža Pandeja (Neeraj Pandey)!

I jedan i drugi, i ovaj o potrazi za serijskim ubicom koga je policija uprkos prvobitnom priznanju morala da pusti iz pritvora usled potonjeg njegovog poricanja zločina i nedostatka dokaza, i onaj o teroristi koji, preteći sinhronizovanim bombaškim napadima u Bombaju, iz zatvora izbavlja četiri okorela kriminalca – imaju izvanredan obrt na kraju.

Prostitutku, za kojom traga makro, bivši policajac, psihopatski zlikovac ubija na samom kraju, kad je već nadomak poteri, a onaj bombajski terorista nije nikakav terorista, nego običan čovek s neobičnom voljom, koji, u stvari, teroriste iz zatvora izvlači da bi ih ubio.

Na kraju ovog filma, kao u dobro skrojenoj drami, autor je ostavio prostora za poduži dijalog vođen tegobnim pitanjem: imamo li pravo da pojedinačno ubijamo one koji masovno ubijaju nedužne građane, i da li je takav naš ubilački čin nemoralan? Pa vi sad recite da triler nije rođak, daleki ili bliski, velelepne trtagičke umetnosti.

Triler nam se često s jezom uvlači pod kožu, poput strašnog sna, i ume da postavi pitanja koja ume da postavi samo san, kao da je reč o živom mitu. Evo primera!

Bez dokumenata pri ruci kako bi mogao da potvrdi svoj identitet, otpušten s klinike na sopstvenu odgovornost, jer mu je psihijatar objasnio kako je sada, nakon preživljenog stanja kome, njegovo sećanje selektivno i zbrkano, doktor Haris odlazi u Adlon da obraduje svoju suprugu posle ta četiri dana svog nestanka i priključi se naučnom samitu (kamo se sa suprugom i uputio pre nego što je pao u komu).

Međutim, kad stigne u hotel, na njegovom mestu, kao naučnik i muž njegove žene, nalazi se drugi muškarac istog imena i zvanja koji za to poseduje i dokumenta. Gospođa Haris tvrdi da nikada pre nije videla ovog samozvanog gospodina Harisa, našeg junaka koji tek što je izašao iz kome (glumi ga Lijam Nison, Liam Neeson).

Kakav početak, rečeno šahovskim rečnikom, kakvo otvaranje trilera!

Ako koga zanima, a već to ne zna, reč je o filmu Haumea Koljet-Seraa (Jaume Collet-Serra) „Bezimeni“ (Unknown), nastalom prema romanu francuskog pisca Didijea van Kovelera (Didier Van Cauwelaert).

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.