U onom smo što gubimo

Ovaj naš, stvarni Ari Gold, takođe Amerikanac iz Kalifornije, tri godine mlađi od tog svog imenjaka iz fikcionalne serije, i sam dela u sferi (pardon, “u branši”!) kinematografije, samo, ne baš i u industriji filma.

Ari Gold (San Francisco, 1970), o kojem govorimo, američki je reditelj, scenarista i glumac, uz to i muzičar. Njega, za razliku od uspešnijeg imenjaka, agenta u Holivudu, izvan Holivuda prati dobar stari glas da je, kako to gordo zvuči, „avangardni filmski umetnik“.

Svoju avangardnost, filmovi ovog autora, međutim, ne duguju ni eksperimentalnoj formi ni „kulturi andergraunda“ (undergound culture), niti pak oštrom političkom angažmanu, nego jednoj specifičnoj ironiji: jednom nežnom a sveobuhvatnom sprdanju s mejnstrimom filmske industrije (u kojoj kao riba u vodi pliva imenjak Arija Golda, Ari Gold Nešto-Stariji), ali – pazi sad! –  sredstvima upravo te industrije.

Oveštalim, industrijski fabrikovanim manirom pokretne slike – čiji je zadatak da, inače lažne, indukovane emocije predstavi kao iskrene – Ari Gold, reditelj, obuhvata sadržaj istinskog, čednog osećanja među svojim junacima (sic!).

Kao s neba pali, gotovo oriđinali i jurodivi, ti junaci više pripadaju svetu nekog animiranog filma – u kojem se Animator, dakle, ne obazire na usaglašavanje želja i postupaka ovih ljudi sa stanjem stvari u svetu profita i kupoprodaje. Stoga, oni nas svojim neuobičajenim ponašanjem, svojom neobičnom čednošću, upravo podsećaju na bitan nedostatak u animi potrošačkog mentaliteta, u animi industrije kulture i zabave; jednostavnije rečeno, na bezdušnost sveta kapitala, u kojem postoji samo jedan poredak: poredak robe.

Filmovi Arija Golda nisu melanholični, oni su veseli; oni nisu bizarni koliko su brutalni u ironiji. Oni su od prvog kadra u duhu hepienda, a njihovi junaci sačuvani su od dramatičnih posledica svoje slobodne volje. Neverovatno, ali moguće!

Ari Gold nas ne zasipa prizorima nepravdi, koji bi u nama izazivali nelagodnost i bunt, nego u/na filmu, u hiperbolizovanom obliku ironije, eksperimentalno instalira jednu, u društvu neverovatnu (da li i nezamislivu?), misiju pravde.

U toj hiperboli je parodija, a u toj i takvoj parodiji nalazi se kritika reda u svetu (neki bi radije ovde čuli „svetskog poretka“). No, kritika u parodiji nalazi se zbrinuta/skrajnuta na jedno, za sam red u svetu, bezopasno mesto.

Goldov dvanaestominutni igrani film „Žaba prelazi drum“ (Frog Crossing), pokazuje nam jednu esktremno saosećajnu prirodu koja, u obliku odraslog mučkarca, na otvorenom drumu bdije nad sudbinom žaba koje u sezoni parenja često završavaju pod točkovima automobila.

No, kad se ovaj čovek naprečac zacopa u curu – odmah i tu otkrivajući u njoj ljubav svog života (parodija na holivudske srcedrapatelne melodrame, kojima se ovde uskraćuje oveštali, klišeizirani protok, da se namah s početka hrupi na sam kraj!) – za njihovom će prvom vožnjom na biciklu ostati već tušta i tma mrlja pregaženih žabljih tela.

„Kultura“ (Culture), film u trajanju od jednog minuta, pred nas izvodi čoveka koji, u obezličenom, potpuno belom prostoru, nakon nagle pucnjave, ostavi svoje krvave, predsmrtne tragove. Bez zapleta, evo odmah rezultata najvećeg dela savremenih kinematografskih holivudskih preduzimanja. Pređimo odmah na poentu: Evo junaka, ubijmo ga!

„Helikopter“ (Helicopter); dvadesetjednominutni igrani autobiografski film, malo je remek-delo. Dva brata i sestra pokušavaju da pregrme majčinu smrt. Bol za umrlom bliskom osobom i praznina koja ostaje za njom, taj horor naprasnog iščezavanja bića – ovde se gotovo mogu dodirnuti. Ironija ovde mora da zaćuti. Potpuno smo samo u onom što gubimo.

„Avanture moći“ (Adventures of Power), celovečernji igrani film, totalna je parodija. Glavni lik filma, rođeni gubitnik koji se preziva Pauer (Power), dakle Sila ili Moć, postaje na kraju pobednik; antijunak postaje junak, tragično prelazi u komično, melodramatsko se tali u herojsko-epsko, trijumfuje ono nemoguće i neverovatno, ono besilno i nemoćno!

Pauerova pobeda na međunarodnom takmičenju bubnjara bez bubnjeva, postaje simbol borbe rudara, Pauerovih bivših kolega koji štrajkuju. Kadrovi premlaćivanja rudara, jukstaponirani su kadrovima Pauerovog trijumfa na takmičenju, te se tako (filmskom montažom) stvara utisak da bol rudara dobija oduška u Pauerovom uspehu. Parodija ovde postaje cinična; naime, detektuje cinizam kao glavni stil epohe.

Pojava „Ari Gold“, postavlja mi pitanje: da li savest umetnika uopšte ugrožava industriju umetnosti? Da li savest filozofa ugrožava industriju filozofije? Da li je svojim stručnim i zabavnim govorima Žižek išta pomogao Asanžu (Julian Assange)?

Mi smo ono što gubimo. Taj gubitak ne bi trebalo da se odnosi tek na prirodni poredak. Na ostvarenje gubitka u društvenom poretku treba se, dakle, usuditi.