U susret 9. maju

u sećanje mi ne dolaze samo slike iz dokumentarne istorijske galerije nego i iz igranih filmova o Drugom svetskom ratu, među kojima središnje mesto zauzimaju, kao da su slike mog ličnog sećanja na vreme koje dočaravaju (dakle, u kojem ni sami nisu), filmovi „Idi i gledaj“ Elema Klimova i „Ivanovo detinjstvo“ Andreja Tarkovskog.

A onda, sad već voljno, prisećam se i tri filma koja sam o istom periodu gledao u skorijoj prošlosti.

„Kukavica“ reditelja Aleksandra Rogoškina, vodi nas u oblast Laponije.

Drugi svetski rat je na isteku.

Vojnik nemačke nacističke soldateske, Finac, zbog pokušaja bekstva i dezertiranja, poput Prometeja, prikovan je za stenu.

S druge strane, ruskog partizana, sovjetska je vlast iz političkih (dakle, ideoloških) razloga, osudila, takođe, na smrt.

Obojici polazi za rukom da se oslobode.

Susreću se na imanju jedne Laponke, kojoj je muž već četiri godine odsutan.

Jedno govori laponski, drugo finski, treće ruski.

Teško se sporazumevaju, ali žive zajedno.

Rus je prostrelio Finca, zatim ga je doneo u kolibu, gde će ga Laponka, šamanskim sredstvima, izvesti iz smrti (kao što je izvidan i pali pilot nacističke Nemačke, potom znamenit, Jozef Bojs).

Kasnije, Laponka o tome kaže: “Jedan čovek ga je ustrelio, a drugi ga je na svojim plećima doneo i tako spasao.”

Mi znamo da je i ona svesna da govori o jednoj te istoj osobi, ali, iz njene rečenice, znamo i to da u toj osobi borave dva čoveka.

Ništa čudno za svakog čoveka.

Kad samo zamislimo šta je sve u takozvanom kratkom XX veku (1914 – 1989) čovek učinio, odnosno šta je sve s čovekom učinjeno, i kad pomislimo, svako za sebe, da je to naša lična baština: i patnja Jevrejina u koncentracionom logoru i nadljudsko osećanje esesovca lišenog savesti… kad samo pomislimo da je to, u stvari, biografija čoveka, onda u strepnji zadrhtimo.

Da je 20. jula 1944. godine pukovnik Klaus Šenk grof fon Štaufenberg u atentatu izvršenom u kolibi u Vučjoj jazbini, pored dva generala, jednog pukovnika i jednog stenografa, ubio i Adolfa Hitlera, Drugi svetski rat bi se i ranije i drukčije završio, a Nemačka ne bi doživela odmazdu u onoj meri u kojoj se to dogodilo devet meseci potom.

Da je, naime, fon Štaufenberg u svoju aktentašnu – koju će položiti ispod stola nad kojim će se, zagledan u geografsku mapu, poviti Firer – stavio i drugu vezu dinamita, kako je prvobitno planirao, uprkos tome što nije imao vremena da i za nju prikači detonator, svi prisutni bi odleteli u vazduh, jer bi se i bez detonatora ovaj drugi svežanj aktivirao eksplozijom prvog.

Da Hitler iznenadno nije pomerio sastanak za pola sata ranije, pukovnik bi imao vremena da bez greške ostvari svoj naum… a nekoliko miliona poginulih tokom narednih devet meseci, ostalo bi u životu.

Postoje, dakle, opravdana ubistva, štaviše herojska ubistva koja sprečavaju masovne zločine.

Neustrašivi vojnik sa sijaset odlikovanja, koji je na frontu u severnoj Africi ostavio svoje oko, desnu ruku i dva prsta leve šake, pukovnik fon Štaufenberg, u trideset šestoj godini već ratni veteran, iako nije uspeo da ostvari planirani podvig, bez sumnje jeste herojska priroda.

„Operacija Valkira“ – film Brajana Singera, reditelja holivudskih blokbastera, s Tomom Kruzom u ulozi pomenutog oficira nemačke nacističke vojske, zasnovan na istorijskom događaju i s ličnostima s kojima je svaka sličnost ugađana, ilustracija je pokretnom slikom, čak vrlo dobra ilustracija planiranja atentata, toka njegovog izvršenja i zbivanja neposredno potom, istog dana, sve do likvidacije zaverenika.

Nažalost, ono što je reditelja isključivo interesovalo, jeste istorijska zavera kao izvorište akcionog žanra, kao kad snima film o Supermenu ili Iks-menu.

„Barija – kapija vetrova“ Đuzepea Tornatorea, simfonija je, razrojena iz jednog daha, iz jedinstvenog tona.

Kroz istoriju tri generacije jedne sicilijanske porodice prikazana je povest razvoja Bagerije (autorovog rodnog grada), a kroz nju ostvarena je, zapravo, poetska slika dvadesetog stoleća.

Prvi svetski rat, siromaštvo, robovski položaj seljaka, fašizam, komunističke ideje, Drugi svetski rat, mafija, politika; detinjstvo, mladost, zrelo doba – sve su to etape jedne društvene i jedne lične istorije koje se u „Bariji“ prepliću.

Pepino Teranuova, siromašan i neškolovan, snažan, inteligentan, ponosan i častan, postaje član Komunističke partije Italije – njegova politička karijera, kojoj je srž borba protiv eksploatacije, doneće ugled i ekonomsku sigurnost njegovoj porodici.

Putovaće Pepino i u prvu zemlju socijalizma i iz nje doći razočaran, ali će o tome ćutati.

Video sam tamo užasne stvari, reći će samo jednom svom bliskom prijatelju.

Tornatoreova freska je barokna majstorija; sve se pred našim očima u njoj pokreće kao muzikom nošeno, i sve bolno i tegobno što je u njoj prikazano, prikazano je s nekom lakoćom, kao da je u sve ugrađena nada utopije.

Tu zastajemo, kod dve poslednje reči, zbog kojih smo i preduzeli ovo sećanje.

Nada utopije.

Ostalo je ćutanje.