U traganju za izgubljenim čovekom

No, njegova je savest vesela nauka. Uzima gitaru i sebi svira svoje pesme uveče. To su i tužne i iskričave pesme, u njima ima nekakve čežnjive sreće. Kao što kaže Novalis, kojeg on nije čitao, ali je čitao Bodlera i Remboa, u svakom pesništvu mora svetlucati haos. On svira gitaru kao što ju je svirao Vedekind, kao slepi Lemon Džeferson, i kao što je svira Bob Dilan, pevajući svoje pesme. Onu o tome kako će umaći, I’ll slip away, i onu o deci sirotinje koja se smrzava na gradskim ulicama. Te pesme dolaze iz realnosti i postavljaju pitanja.

Ujutru taj čovek odlazi ponovo da čisti ruševine ili kuće koje njihovi vlasnici renoviraju, da prenosi nameštaj, grede i kofe pune farbe i peska, da čisti zatim za bolje plaćenim radnicima, majstorima od zanata, podove, prozore, stepeništa i podrume. Kada ga pitaju da li mu se sviđa taj posao, on kaže da mu se sviđa. Zašto? Zato što podstiče cirkulaciju i čoveka održava u dobroj fizičkoj kondiciji. Dobro je, naime, umoriti se, jer umorno telo ne laže. A onda odlazi kući sa svojom nadnicom i peva pesme, među njima i onu kako će se izvući, kako će umaći, a on to može da peva lako, jer je već umakao i telo mu je umorno. Kako je i čemu umakao taj čovek koji zarađuje od težačkog posla i čišćenja? Tako što se zasvagda otarasio onog feudalnog shvatanja časti i, eto, postao slobodan čovek. Gospodar svog vremena i svog pesništva. On oseća da je ja neko drugi, kako je rekao dečak Rembo, i zato svom ja ne dâ da potčinjava tog drugog.

To je onaj čovek koji uveče, kad ne svira gitaru u svojoj sobi i ne peva svoje songove, čita svojim ćerkama Homera ili o umetnosti, o Pikasu i Poloku, i pokazuje im fotografske reprodukcije njihovih dela. Njegove ćerke će portret svog oca moći da ocrtaju u tri dorske crte. On je uvek radio naporno. On je uvek živeo skromno. On nas je oslobodio potčinjenosti. Dakle, to je taj čovek, u traganju za kojim mi jesmo. Onaj drugi mog ja, koji puki život pretvara u egzistenciju; koji postojanju pridodaje um i kaže: razapni ga! Crucify Your Mind!

To je onaj čovek koji se bori za prava svojih kolega i sirotinje, i koji ne uzima ništa što mu nije neophodno. On je član sindikata, sve do onog trenutka u kojem sindikat pravi pakt sa velevlasnikom na uštrb radničke egzistencije. Stoga se i kandidovao za gradonačelnika Detroita. Istina, na listi od nekih 190 kandidata, uvek je tek na sto šezdeset i ne-znam-tačno-kojem mestu. Ali, da je on postao gradonačelnik, deca se više ne bi smrzavala na ulicama i padala u nesvest od gladi.

Locirali smo, dakle, izgubljenog čoveka. Danas mu znamo i ime. Siksto, može se reći i Sisto, Dias Rodriges, Sixto Díaz Rodríguez, koji živi u predgrađu, pola veka u istoj kući. Skromno, radeći naporno, i učeći one oko sebe kako da se oslobode potčinjavanja i kako da ne potčinjavaju. O ovom sedamdesetogodišnjaku, sve do pre nekoliko godina, niko ništa nije znao, osim njegovih ukućana i drugova, a ni on nije znao ništa o tome da postoji zemlja u kojoj postoji mit o njegovom životu i njegovoj smrti. Zemlja u kojoj je on, kako bi se reklo rečnikom koji mu ne pristaje, pop ikona.

Video sam ga preksinoć, Sista Rodrigesa, na otvaranju mog omiljenog filmskog festivala, „Sedam veličanstvenih“. Sa njim me je, preko svog filma, „U potrazi za Šugar Menom“ (Searching for Sugar Man), upoznao reditelj Malik Benđelul. Tim dokumentarcem otvoren je ovaj festival, kao što je ove godine otvoren i slavniji Sandens u Njujorku.

Ukoliko bi se dogodilo da ovo švedsko-britansko delo osvoji Oskara, o čemu se već šuška, to bi samo značilo da je Oskar napokon dobio svog Šugar Mena (Sugarman je naslov jedne Rodrigesove pesme), dakle, napokon film koji govori o tome u kojoj je meri uvreženo mišljenje o časti zapravo feudalno shvatanje, i kolika je vrlina skromnost slobodnog čoveka. To su hladne činjenice.

Ovaj maestralan film o čoveku koji je početkom sedamdesetih godina snimio dva LP albuma, od kojih ništa nije prodato (Cold Fact, 1970; Coming from Reality, 1971), i koji je u Americi pao u zaborav pre nego što je iz njega izašao, počinje, i do svoje polovine na tome ustraje, sa saznanjem da je reč o čoveku koji se na jednom koncertu, tih ranih sedamdesetih, ubio na sceni. Tako su doskora mislili u Južnoafričkoj republici svi oni koji vole i pevaju njegove songove.

Saznanje da je taj izgubljeni čovek, još uvek živ i zdrav, i da radi težačke poslove, da svira gitaru, živi skromno i ne dâ se potčiniti, donosi ono osećanje katarze koje je tako retko, a ne znači ništa drugo do iznenadno upoznavanje onog drugog koje je ja.