Ubijen kao Ciganin

Tako piše Piter Bruk u autobiografskoj knjizi „Niti vremena“.

Ezoterično učenje Georgija Ivanoviča Gurđijeva, misterijski njegovi opiti i praktične vežbe u plesu i muzici, i ne samo u plesu i muzici, pokretu i zvuku, uticali su snažno na razumevanje stvaralaštva i života znamenitog reditelja Pitera Bruka.

Taj uticaj došao mu je posredno, ali vrlo blisko, preko Žane de Salcman, neposredne učenice i nastavljačice Gurđijevljevog dela, dela čija je misija da prenosi, pre svega usmeno, licem u lice, moralni podstrek na zaljubljivanje u neprolaznu vrlinu.

Toj je ljubavi svaka pretnja pre svega komična.

Čovek se nikad još nije rodio.

S dolaskom ljudskog bića na svet, rađa se mogućnost koja tek treba da sazri, da se iz nje čovek rodi svojom odlukom.

Svako je sebi roditelj.

Sa gospođom Salcman i na njen podsticaj, napisao je Bruk scenario za film „Susreti sa znamenitim ljudima“, prema autobiografskoj istoimenoj knjizi Georgija Gurđijeva, i ostvario ga 1979. godine.

O radu na tom filmu, u istoj knjizi Piter Bruk piše i ovo, čime dolazimo na našu temu: „Najteže je bilo naći glumca za glavnu ulogu, jer je on svojom pojavom trebalo da sugeriše i grčko i jermensko poreklo Gurđijeva.

Nakon audicija u Londonu, Parizu, Atini i Kairu, neko nam je rekao da bismo možda u Jugoslaviji, s njenim bogatim filmskim i pozorišnim iskustvom, mogli da pronađemo ličnost koja nam je potrebna.

U Beogradu sam video brojne glumce i bio impresioniran njihovim fizičkim izgledom, snažnim karakterom i velikom glumačkom veštinom, još uvek duboko povezanom sa etničkim korenima.

Kad je pred nas stupio mladi Crnogorac, Dragan Maksimović, njegov hod i izraz u očima govorili su nam da je naše traganje završeno.“

Od svih glumaca, od Londona do Kaira, od Njujorka do Kabula, Bruk je za ulogu Gurđijeva, čoveka koji ga oduševljava i kojeg najdublje poštuje, odabrao Dragana Maksimovića.

Ezoterijskim jezikom, Bruk je to sebi mogao da objasni ovako: proviđenje me je, izvan svih mojih planova, nasukalo na Beograd, da tu prepoznam istinsku glumačku inkarnaciju Gurđijeva.

Kažem, pretpostavljam, Bruk je to sebi mogao tako da objasni, jer u autobiografskom spisu govori o „nekoj ruci“ u koju je siguran da će rešiti problem pred kojim zastane nem, ali u nadahnuću.

Pošao je Dragan Maksimović sa Brukom i madam Salcman u Francusku i Avganistan, tamo gde je Gurđijev na kraju radio i tamo gde je rođen, da glumi u filmu o njemu, i da u sebi učvrsti onu najređu osobinu znamenitih, koju je u njegovom oku, na prvi pogled, prozreo Piter Bruk: sposobnost da podjednako bdi nad jagnjetom i vukom u sebi, i da ih podjednako voli.

Od te 1979. do smrti, Dragan Maksimović igrao je u brojnim ulogama, i u svima briljantno, briljantno i bez uobičajene glumačke samozaljubljenosti.

Svako lice koje je igrao – a to se u filmovima i danas lepo vidi – isijava osobenom energijom, koju nijednog trena ne zasenjuje harizma samog glumca (što je tako česta pojava kojom mnogi koje smatramo velikim glumcima poništavaju ličnost koju glume, jer, u stvari, likom glume sebe).

Posle dva i po meseca na bolničkoj postelji, četvrtog dana februara 2001. – tome je, evo, dvadeset godina – Dragan Maksimović umro je od posledica teškog prebijanja.

Tukli su ga na smrt, monstruozno, neki mladi ljudi, usred Beograda, naočigled prolaznika.

Njegova tamna put i skromna odeća govorila im je da to mora biti Ciganin.

Draganu Maksimoviću ni na kraj pameti nije bilo da svojim ubicama kaže da nije Rom.

Trpeo je muke Isusove u ulozi Roma.

Znao je da time spasava život nekog ko je zaista Rom, u društvu, u svetu u kojem je ubistvo Roma nekažnjivo.

Bila je to poslednja uloga Dragana Maksimovića, uloga neizdrživa.

U celom svetu samo ju je on mogao igrati i samo ju je on igrao.

U vremenima u kojima se od glumačke profesije pravi kukavičluk na sceni, Dragan Maksimović je pokazao da glumački poziv pravi heroja u životu.

S Draganom Maksimovićem niko se ne može porediti.

On je neuporediv.

On potvrđuje da je glumac živa laboratija opipljivih misterija, kojima je cilj da stvore čoveka doraslog.