Rekonstrukcija vlade, najzad je, valjda, obavljena. O njoj i samo o njoj govorilo se čitavog ovog leta, kao da je reč o izgradnji nečeg epohalnog, a ne, naprosto, o novom krpljenju. Hegelovo pronicljivo zapažanje da je od zakrpljene čarape bolja i pocepana, ovde se olako i postojano zaboravlja.
Na nanovo proštepanoj, prekrojenoj i prekrpljenoj sokni od Vlade Republike Srbije, korišćen je i zlatni konac, u vidu novog ministra za kulturu i informisanje, Ivana Tasovca. Na tom mestu, a možda još i na mestu ministarstva za finansije, oličenom u mlađanoj osobi neizvesnog Lazara Krstića, zakrpa doista sija zlatkastim sjajem, ali ne menja činjenicu da je zašivena sokna veće zlo od poderane sokne.
Naša domovina je, dakle, još uvek spremna jedino za krpež i trpež, i ukoliko bismo čitav njen politički establišment detaljno pretresli, ne bismo kod njega našli ni jedan jedini dinar nove političke ideje. Godine 1902, Milan Grol, potonji predsednik Demokratske stranke, sa čijom je slavnom istorijom, od Ljubomira Davidovića i pomenutog Grola do Desimira Tošića i Zorana Đinđića, današnja Demokratska stranka prekinula svaku povesnu nit, kao, valjda, jedina čarapa u Srbiji koja se više ne može ni zakrpiti – pisao je:
„Zamislite jedan ružan san. Jedan bedan narodić, sa dva miliona sirotinje, sa pola milijarde duga! Jednu zemlju sa nadnicama od groša i činovnicima od 20.000 dinara. Jednu nepoštenu vladu sastavljenu od pijanih i nesposobnih ministara. Jedno korumpirano predstavništvo, u kojem sude i presuđuju zelenaši. Jednu iscepanu i gladnu vojsku, sa puno zlatnih đeneralskih epoleta. Jednu crkvu sa ukaljanim mitrama. Jedno činovništvo puno odličja i prljavih dela. Jedno novinarstvo u rukama policijskih dostavljača i izazivača, u kojem pišu robijaši. Zamislite zemlju u kojoj to ne bi bio san i narod koji je sve to doživeo.“
Proći će čitav vek, a sa ovom neizmenjenom, grozomornom slikom države i društva pred sobom, susrešće se i Zoran Đinđić. Danas, kad je prošla još i jedna cela decenija u parlamentarnoj demokratiji, ovaj tableau vivant našeg političkog pozorišta, iznova retuširan, stoji i dalje pred našim očima. Jedini period istinske izmene, bio je, paradoksalno, period autokratske vladavine Josipa Broza Tita i SKJ – taj, kako je, na početku raspada SFRJ, pametno primetio Živojin Pavlović, perikleovski period naše novije istorije.
Bog se krije u detaljima, pa i u onoj rupi na čarapi, koja ukazuje na problem koji se zakrpom samo prikriva. Iz tih otkrivenih detalja, sa margine i periferije, a ne iz središta, dakle, od strane radinih autsajdera, a ne iz ulenjene akademske elite, jedino je moguće promeniti ovu sliku društva koja se nameće kao usud. Jer, kako umno kažu sholastici, bog se na svakoj tački periferije ima u svom središtu.
Zasenjena bukom i smehom takozvane rekonstrukcije vlade u prestonici, jedna je ulica u gradu koji se zove Vranje, sasvim tiho i ozbiljno, sa tragičkim osećanjem života, ponela ime jedne uistinu velike savremene ličnosti – Verice Barać.
Ime pokojne Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, najčasnije je ime koje je zasvetlelo našim tranzicionim nebom, i to u jednom, brojnim stanjem skromnom, ali blistavom sazvežđu uglavnom ženskih imena. Istu onu grolovsku sliku, ona je imala pred svojim očima, i svim se bićem potrudila da je iskoreni.
U pisanim izveštajima, Verica Barać je podastrla sve činjenice o sistemu korupcije u Srbiji. Ukazivala je poimence na to da su javni resursi uzurpirani u privatne svrhe, da se fabrike privatizuju putem aukcije, a ne putem tendera, na to da je korupcija u Srbiji dominantan proces, a ne marginalna pojava, i da je ova zemlja u „stanju bezdržavlja“ – područje kojim caruje upravo „moć onih struktura koje su razorile državu“.
Životne interese, građani ovde mogu da ostvare putem političkih, rodbinskih ili poslovnih veza, dakle, ukoliko i sami pristanu na neki od oblika korupcije, uvidela je Verica Barać. To je rđava beskonačnost, u kojoj je opis stanja stvari od pre sto godina permanento sinhron, i sto godina ne znači ništa!
U svoju arhiteksturu („ukupnost urbane arhitekture i teksta koji je označuje“, kako taj pojam objašnjava Dunja Rihtman-Auguštin), Vranje je, dakle, upisalo jedno posve novo sećanje, jednu čvrstu mogućnost da ona slika koju je još Grol lucidno uočio, napukne kao ogledalo i razbije se u paramparčad.
Nije malo to kad pred tablom sa nazivom ulice kao što je ime Verice Barać, odrasla osoba ima šta nadahnuto da kaže detetu o smeloj pameti i pametnoj smelosti koja gradi svaki damar svog života, a ne da se snebiva kako da mu protumači magijsku rabotu po kojoj neka kneginja ili kraljica ime ulice zaslužuje samo zato jer se rodila.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
