Ulične mene

Pokojni Momo Kapor popularan je književnik i briljantan, derokovski, crtač krokija, ali umesto značajnog književnog ili slikarskog opusa, u našoj je kulturi ostavio za sobom kudikamo oštriji trag promiloševićevske ratnozapodevačke propagande.

Upisivanje u prestoničku arhiteksturu ovog imena govori o vladajućoj ideologiji. Prošle su godine, a nismo daleko odmakli. Vrtimo se u začaranom krugu stare traume koja proizvodi nove psihoze. Nazivi ulica znače i neskriveno ocrtavaju mapu jedne kulturne politike. Imena ulica su vidljivi znaci, jasni simptomi.

Zato nikome ne može da padne na pamet da neka od naših ulica ponese najzad ime jednog Ota Bihalji-Merina ili jedne Radmile Šalabalić. Kod njih je savremeni srpski jezik ostvario najvišu izražajnost, otkrivajući svoju moć za lirske nijanse u diskurzivnom obliku, za preciznu učenost i raskošnu ironiju. Ali, danas to našem jeziku nije potrebno, ta preciznost učenosti i raskoš ironije. Umesto toga, u njemu se neguju šturost arogancije i raskalašnost izraza za mržnju.

Uostalom, pogledajmo samo kakvi su sokačići dobili nazive po imenima Sterije i Kiša, svetskih naših stvaralaca, pa će nam biti posve jasno da Radmila i Oto, i svi oni koji su poput njih ovoj samozatomljujućoj kulturi tako puno dali, o svojoj ulici mogu samo da sanjaju mrtvim snom.

Ali, bilo je i pametnih odluka. Doduše, isključivo na periferiji. To nam govori da spas i oslobođenje, kako veli duh starog dobrog druga Mirka Đorđevića (a gde je ta ulica?), ovde mogu da dođu samo sa periferije – sa periferije politike i periferije kulture. U pametnim odlukama na području ovog grada istaklo se daleko njegovo naselje Altina.

U Altini se nalazi i Ulica Oskara Daviča, u društvu sa ulicama koje nose imena Borhesa, Kortasara, Amada, Servantesa, sve sa dugom ulicom Justina Popovića, u koju se odreda ulivaju. U istoj toj Altini, pored južnoameričkih divova, ulice su dobili i velikani našeg glumišta: Ljiljana Krstić, Pavle Vuisić, Stojan Dečermić, Taško Načić.

Kad daje imena ulicama, čovek bi morao biti, kako je za sebe rekao Oskar Davičo, „dogmatik slobode“. A u toj kontradiktornoj sintagmi, svojevrsnom oksimoronu, autopoetički je izražena protivrečnost stvaralačke i ideološke egzistencije Oskara Daviča.

Prilikom dodele Njegoševe nagrade 1978, Davičo je svoju besedu okrunio ovako: „Smisao 'Gorskog vijenca' svodljiv je… na saznanje da sloboda nema cene i da su u borbi za nju dozvoljena sva sredstva.“

Borba za slobodu, dakle, ne bira sredstva i ne pita za cenu, a sloboda, za Oskara Daviča – to je diktatura proletarijata i likvidacija građanskog društva.

Zbog tog i takvog svog političkog uverenja, Davičo je u Kraljevini Jugoslaviji tamnovao. Istovremeno, zbog svog poetičkog shvatanja da je „potreba za nevinošću preduslov pevanja“, bio je, kao saradnik od Partije proskribovanog Krležinog „Pečata“, sumnjiv i odbačen od pravovernih komunističkih drugova.

U socijalističkoj domovini ostvarenih ideala, Davičo piše odu tajnoj policiji, ali i poemu „Čovekov čovek“, čiji se delovi mogu čitati kao kritika tog i takvog ostvarenja ideala: „ova nemogućnost svetlosti / ovi stari ožiljci prokrvaveli / ova mladost zakrpljena bledilom / ova novatorska noć koja kupuje njive od sindikalne nagrade / ova noć – što je daje u polufeudalnu napolicu; ova noć Međeda / koji štedi bele pare udarništva; ova noć / Alije koji pijan od ruma krlja lignit (…) ni podlost nije više monopol bogataša u ovoj noći / izjednačenja zla; u ovoj vrlo noći / u kojoj se ništa nije izmenilo (…) ova noć / slobode za koju se ginulo da noći ne budu više ove noći (…) ove / noći unakažene sekretarijatima još / uvek ugojenim nad bedom što / bledi od siromaštva ispunjenog uprkos snovima / izvršenim / a neispunjenim“.

Celokupno pesništvo Oskara Daviča, i ono uspelo i ono neuspelo, počiva na stavu izraženom u stihovima koji su ugrađeni u poemu „Čovekov čovek“: „Ja verujem u inventivnost čoveka / koji ume da misli slobodu do smrti“.

U rasporu dogme i slobode nalaze se sve odlike Oskara Daviča i kao ideološki solidnog „društvenog radnika“ i kao nesumnjivo velikog pesnika i romanopisca koji je, uz povremeno sumnjiv angažman, stvorio i originalna dela trajne vrednosti, poput poeme „Hana“ ili romana „Pesma“, i, budući skriboman, neke beznačajne i banalne knjige. U tim Davičovim najboljim delima – o kojima tišina savremene srpske književne kritike rečito govori isključivo o sebi – srpska poezija je, u spoju slojeva narodne epike i evropskog modernizma, dosegla izvanrednu ritmičnost i koloraturnost, a roman svoj prvobitan i smeo posleratni eksperimentalni vid. Davičov poetski modernizam u svom vrhuncu kao da izrasta iz bića srpskog jezika i kao da tu poeziju, u dvadesetom veku, peva anonimni narodni pevač.

O tome, eto, govori onaj natpis na ulici u Altini!