Umro je Piter Bruk

Niko poput njega nije tako znalački i nužno spajao različite pozorišne tradicije u jedinstvenu veštinu dramske umetnosti.

U njegovom umetničkom iskustvu, ceo svet je jedna pozornica, a svi muškarci i žene, nevažno s kojeg kraja sveta. jer svaki je kraj sveta i njegovo središte, nevažno iz koje kulture, jer svaka je u pozorištu svetska, svi muškarci i žene, dakle, glumci su i glumice u istoj drami, koja je istovremeno i sam život i igra: život kakav je bio, kakav jeste i kakav može da bude.

U osnovi, bio je Piter Bruk elizabetanac, poslednji iz Šekspirove družine. Najzad, niko pre njega nije tako duhovito i tačno odbranio autorstvo Šekspiru, i to sagledavši samu stvar tog autorstva iz jedine neiluzorne perspektive, perspektive endemske posebnosti pozorišnog stvaralaštva.

Na sirotog Vilijama Šekspira iz Stratforda, kao što znate, već stolećima okomljuje se učena gospoda plemenitog statusa, ne samo da razotkrije kako on nije autor tih silnih drama za koje pozorišna sirotinja raja drži da jesu njegove, nego i da dokaže da jedan takav kao što je Šekspir, s poreklom koje se za njim vuklo i usporavalo ga, a nije ga katapultiralo, sa šturom školskom spremom-nespremom, ni u snu najpijanijeg prevaranta ne bi mogao biti autor “Hamleta”, ili, ne daj bože, “Kralja Lira”, kao i većeg dela od još tridesetak drama koje mu pripisuju samo takvi kao što je on.

Od tada pa do dana današnjeg, tokom četiri veka, oni koji su Šekspiru oduzimali ono što mu niko drugi ne bi mogao dati, prenebregavali su upravo jedini nepobitan dokaz genijalnosti, naime to da “genije može da se uzdigne i u najskromnijim okolnostima”, kako, protiv optužbe na Šekspira, kaže Piter Bruk.

Oni koji ne mogu ni da zamisle da je Šekspirove komade pisao niko drugi do Šekspir, redovno tvrde da neko tako skromnog porekla i tako skromnog obrazovanja kao što je Šekspir, ne može napisati ono što je prepuno mudrosti, s toliko citata, parafraza i najprodornijih uvida u dijaloge duše i monologe politike.

U jednom poglavlju knjige ogleda o praktičnom rediteljskom radu na Šekspirovim dramama, koja se zove ”Suština milosrđa” (The Quality of Mercy: Reflections on Shakespeare), Piter Bruk podastro je najlepšu moguću odbranu Šekspira.

Pošao je Bruk iz praktične suštine pozorišne situacije.

Uzmimo da je neki grof ili vojvoda i pisao ono što je Šekspir potpisivao, kaže Bruk. I šta zatim?

Dođe tako Šekspir na probu i radi na sceni s glumcima prema tekstu koji je doneo, a onda, kako to uvek biva, neki glumac počne da se vajka: “Pa, ja ne mogu da stignem da promenim kostim, moraš tu da napišeš monolog drugom liku, ili neku kratku scenu, ali dovoljno dugu da se preobučem!” I šta tad, pita se Bruk?

Ili, kaže glumac: “Tako nešto ne može ni u snu da kaže lik koji igram, to je kontradiktorno.” I šta tad, pita se Bruk? “Ovo je predugačko, ponavlja se, to sam već rekao, a ovo je ovde prekratko, ovo nejasno!”, zavapi glumac. Sme li, može li Šekspir, pita se Bruk, tu odmah da reaguje, kako to obično biva kad je reditelj i autor komada, ili mora brzo da uzjaše konja i odleti do imanja onog istinskog autora, grofa ili vojvode, i zamoli ga za ispravke (na koje bi ovaj, dakako, najpre morao da pristane), pa kad ih završi, Šekspir se, opet krišom, vrati na probu.

Situacija je, dakako, nemoguća i komična. Ona bogato pokazuje kako je siromašno znanje o samom pozorišnom procesu, o radu u pozorištu, kod onih koji Šekspiru oduzimaju autorstvo nad njegovim vlastitim komadima.

“Izvinite, akademici, ali da ste ikad prisustvovali procesu proba, drugačije biste razmišljali”, kaže Bruk.

Kao i Šekspir, Bruk nije bio akademik ni profesor, da bi mogao da bude učitelj. Učio je kroz pozorište, učio je neprestano se učeći. Ushićujući se, ushićivao je.

Kao i sam Šekspir, genijalan u pozorišnom stvaranju, Bruk je neminovno morao biti genijalan i u učenju.

Kao i Šekspir, saznavao je ne samo iz školskih lekcija o književnosti, nauci, mitologiji i istoriji, nego i iz brojnih knjiga koje je celog života gutao, ali i iz razgovora koje je sa živim ljudima živo vodio diljem sveta.

I sve je to treperilo u Brukovoj kreativnoj imaginaciji i stvaralo snažne sinapse između “onog niskog – prljavštine, smrada, bede svakidašnjeg postojanja” i onog “finog, čistog i uzvišenog”, metafizičkog, kao kod Šekspira.

Sedamdeset godina, dakle, jedan puni ljudski vek, bilo je to neprestano razotkrivanje tajnih veza između (naizgled) kontradiktornih pojava: između morala i sjaja na dvoru, između crvotočnog mesa i teološke dogmatike, između poštenja i pogubljenja, između biti i ne biti, između herojskog suprotstavljanja nepravdi i zbunjene volje koja kukavički trpi tlačenje, omamljena snom svojih gospodara.

Samo lapsus može na kraju da izrazi kvalitet gubitka u ovom prirodnom nestanku: umro je najveći živi pozorišni reditelj.