Vaskresenje i carstvo božije

Vaskrsenje je simbolička formula i imaginarna slika, poput drugih hrišćanskih, i ne samo hrišćanskih, religijskih predstava, kojima pripadaju i raj i pakao i đavo i Gospod Bog i Sveta trojica, za koju je Nikolaj Berđajev lepo rekao da „predstavlja simboliku religioznog iskustva“. Ovde treba reći da religiozno iskustvo ne pripada samo vernicima, naime, religijskom iskustvu, nego da je to takođe i ono što ljude povezuje u zajedničkom duhu akcije preobražavanja sveta, i u biti je revolucionarnog mišljenja i revolucionarne prakse, kakva je i ona koja dolazi od Isusa iz Nazareta. No, nema ničeg lošeg u tome ukoliko neko ove simbole i slike uzima pri srcu kao samu realnost. To neće biti kamen spoticanja među ljudima, ukoliko i oni koji ih smatraju slikama i oni koji ih uzimaju u obzir kao istorijske događaje podjednako shvataju da je centralni doživljaj u hrišćanstvu ono što je Isus nazivao „Carstvom božjim“.

„Isus nije propovedao sebe samog, pa čak ni samo Boga, nego ’Carstvo božje’“, kaže Jon Sobrino. Ukoliko smetnemo s uma ideju Carstva božjeg kao središnju ideju hrišćanstva, ne možemo razumeti ni nauk ni žrtvu Isusovu, niti simboliku Uskrsa.

„Isus je naveštavao Carstvo božje, a umesto njega je došla Crkva“, napisao je Alfred Loazi, katolički sveštenik i teolog koji je zbog slobodoumnog tumačenja Biblije ekskomuniciran od strane Vatikana. A šta je to Carstvo božje, možemo najbolje razumeti u opoziciji prema uobičajenoj klerikalnoj praksi, dakle, u suprotstavljanju i borbi protiv onog što je Oskar Romero, teolog oslobođenja i ubijeni biskup San Salvadora, nazivao „silama Protivcarstva“.

Jon Sobrino, takođe teolog oslobođenja i na radu u Salvadoru, gde je uz monsinjora Romera ubijeno još šesnaest sveštenika, pet monahinja i stotine vernika laika, pregnanto objašnjava: „1. Isus naveštava i ostvaruje Božje carstvo kao stvarnost istorijskog života; 2. Neposredni adresati Carstva jesu siromašni; 3. Carstvu se dijalektički i radikalno suprotstavlja Protivcarstvo; 4. Isus odlazi na krst zbog svog delovanja u korist ovog Carstva za siromašne i nasuprot Protivcarstvu bogataša. 5. Prema tom i takvom Isusu, Otac postupa pravedno vraćajući ga u život.“

Sledstveno njegovom nauku, osnovni zadatak sledbenika Isusa iz Nazareta, da parafraziram sopštenje južnoameričkih biskupa iz Pueble, 1978. godine, kad je već otpočelo njihovo ubijanje, morao bi biti u preobražavanju nepravedne stvarnosti u pravedni život, u kojem vlada solidarnost i u kojem nema siromašnih. Sličnost sa komunističkim, ali i anarhističkim idejama, ovde nije slučajna. Teologija oslobođenja, kao radikalni izdanak hrišćanskog personalizma, jasno i razgovetno je izrazila, stotinama godina zatomljavanu, ideju Carstva božjeg kao ideju Carstva oslobođenja potlačenih – tu skrivanu suštinu socijalne revolucionarnosti hrišćanstva. Nije stoga nimalo čudno da su, radeći po ugledu na Isusa, južnoamerički hristolozi oslobođenja i ubijani kao on, kao što su, u duhu iste odmazde, istog Protivcarstva bogatih, ubijeni i mučenici komunističkog pokreta, Roza Luksemburg i Karl Libkneht.

O kakvom radikalnom socijalnom programu je reč, Sobrino objašnjava, pozivajući se na Isusovu odbranu onih gladnih ljudi koji su ukrali klasje s tuđeg polja: „U igri je privatno vlasništvo i pitanje da li je ono nedodirljivo. Isus tvrdi da, pred glađu, takvo pravo vlasništva ne postoji.“ Doista, u Jevanđelju po Mateju (12, 7), piše: „Kad biste pak znali šta je to: milosti hoću a ne priloga, nikad ne biste osuđivali pravijeh.“

Kako je rekao monsinjor Romero: „Slava Božja sastoji se u tome da siromah živi.“ U Galatima poslanici Svetog apostola Pavla (3,27-28), nalazimo: „Jer koji se god u Hrista krstite, u Hrista se obukoste. Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga; jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu.“ Isti apostol, u Rimljanima poslanici (13,8), veli: „I ne budite nikome ništa dužni osim da ljubite jedan drugoga, jer koji ljubi drugoga zakon ispuni.“ Eto u čemu je sav zakon i Carstvo božje. Posredi je ljubav. Ljubav posreduje. U Prvoj sabornoj polanici Svetog aposotola Jovana Bogoslova (4,16), stoji: „Bog je ljubav, i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji.“

Ovde je samo religijskim rečnikom izražen stav i ateističkog humanizma. To je ista politička sintaksa, samo su imenice i pridevi različiti, ali je i njihovo poređenje jednako. Bez obzira na to da li kažemo Carstvo božje, komunizam, utopija, ljubav, solidarnost, govorimo o onom istom smislu za koji vredi živeti, jer proizvodi sam život, oslobađa nas od strahova i raduje u udruživanju.

Lakanovski shvaćeno, tu je reč o Velikom Drugom, za kojeg Slavoj Žižek kaže: „Zar ono što mi nazivamo ’Bogom’ nije personifikovani veliki Drugi koji nam se obraća kao ličnost veća od života, subjekt s onu stranu svih subjekata? Na sličan način govorimo o Istoriji koja traži nešto od nas, o Višem Cilju koji nas poziva da se nužno žrtvujemo… Drugi ne samo da mi upućuje zagonetnu želju, već me ujedno suočava i sa činjenicom da ja sam ne znam šta zaista želim, suočava me sa zagonetkom moje vlastite želje.“

Bog ima hiiljadu imena, u svojoj jezičkoj slobodi i bez straha pred ideološkim čistunstvom, tu rečenicu može da izgovori i jedan ateista, jedan hrišćanski ateista, kako bi paradoksalno rekao Žižek. Najzad, kažimo to u formi vica, ni ateizam nije bogom dat.

I sad, šta uistinu znači vaskrsnuti? Ko nam išta bolje o tome može reći od Oskara Romera. Ovo su njegove reči, izgovorene nekoliko dana pre umorstva: „Ako me ubiju, vaskrsnuću u salvadorskom narodu.“ Eto to znači vaskrsnuti –

vaskrsnuti u drugome, vratiti u život sopstvenu drugost, radikalno, kroz delatnost drugih, a ne poništiti sopstvenu smrt kao biološku činjenicu.

Nemajući ništa protiv prava onih koji Uskrs prihvataju kao puko uzašašće put nebesa, kao magični trik Boga Oca, u kojem Hristos s Krsta odleće uvis poput Simona Čudotvorca, moram skrenuti pažnju na to da to i takvo shvatanje negira epohalnu bit vaskrsavanja kao permanentog otelovljavanja Svetog duha ili Duha revolucije. Jedno su, naime, slike, simbolika i imaginacija, a nešto sasvim drugo vaskrsavajuća praksa zajednice Svetog duha ili revolucionarne zajednice protiv struktura Protivcarstva bogatih i moćnih.