Vatikanski spomenar

Nije to metafora! Papa je, na Trgu svetog Petra, pred najvernijima, rodio zdravog muškarčića.

Mnogi su u stravi tad povikali: „Čudo!“ Oni prisebniji govorili su: „Poslednji su dani!“

Možda su doista ovo poslednji dani (a kad nisu?), poslednji dani jednog socijalnog ponašanja koje traje već najmanje dve i po, tri hiljade godina.

Vladajuća pandemija menja ne samo trenutno, nakratko, navike, nego i pomisli, i to trajno, a s pomislima oblikuje drukčije i htenja.

Prizor koji smo ugledali na početku ovog teksta, smatramo nemogućim, ali mi izgleda da je on, iako nemoguć, neuporedivo verovatniji nego reči koje je Franja Prvi poslednjih godina izgovarao, apelujući da se pretvore u telo novog života Crkve, koju bi hteo da upućuje kao što imam predvodi namaz.

Obećao je još prošle godine, Papa, a ovih dana to upečatljivije potvrdio, da će u Katoličkoj crkvi iskoreniti seksualno zlostavljanje klerika nad maloletnicima.

Da li je to verovatnije od prizora papinog porođaja?

Rekao je papa da je kapitalizam sušto zlo, rekao je da je klerikalizam najveća pošast same Crkve.

U neku ruku, ovaj porođaj je počeo još sa pontifikatom pretprošlog, rigoroznog i dogmatičnog pape Jovana Pavla Drugog, koji je, u onom čuvenom intervjuu u avionu, izjavio da najveće zlo u Crkvi dolazi iz same Crkve, a ne izvan nje.

Amin.

Dođu tako vremena kad je i ono nemoguće verovatnije od onog što je realno.

A što se tiče samog prizora papinog porođaja, on je posuđen iz imaginacije sa samog izvorišta, iz mašte ili želje samih sveštenika, teologa, istoričara i doksografa, među koje spadaju i literati.

Slika porođaja pape već dobrih sedam-osam vekova krstari hrišćanskim svetom kao bauk. Negde u trinaestom, četrnaestom stoleću, ovaj se imago počeo širiti kao kuga.

Glavni njegov oslonac nalazi se u delu „Sedam darova Svetoga duha“, dominikanca Etjena od Burbona, koje se pak oslanja na nešto raniji zapis izvesnog Žana od Mejia, takođe dominikanca, dok su stariji izvor usmeni.

Glasina, navodno, dolazi iz devetog veka, kad je – verovalo se u trinaestom veku – dve do tri godine na čelu svete Crkve bila zapravo žena, prerušena, transvestirana u muškarca, Ona se, navodno, tokom jedne svete liturgije porodila.

Drugi izvori navode da se ova „papessa“ (papica), Jovana, porodila jašući konja, a da ju je razuralena i razočarana gomila, zajedno s novorođenčetom, rastrgla, upravo onako kako su ranohrišćanski fanatici u Aleksandriji rastrgli premudru Hipatiju.

Godine 1866. Emanuil Roidis je objavio roman o papi Jovani, zbog kojeg je izopšten iz Grčke pravoslavne crkve i anatemisan.

Knjigu je na engleski 1939. preveo pisac slavnog „Aleksandrijskog kvarteta“, Lorens Darel. Prevedena je kod nas.

Preveden je kod nas i, pre dvadesetak godina u Americi objavljeni roman Done Vulfolk Kros „Papa Jovana“, bestseler, prema kojem je pre desetak godina snimljen i istoimeni film, reditelja Zenksa Vortmana.

Postoji istoimeni film i Majkla Andersona, iz 1972; u njemu ulogu žene pape igra Liv Ulman.

U ovom novijem filmu u glavnoj ulozi je imenjakinja glavne junakinje, Johana Vokalek.

Noviji roman i noviji film prikazuju Jovanu kao izuzetno pametno dete koje je krišom, jer joj je to kao devojčici bilo zabranjeno, učilo delove Biblije na latinskom napamet.

Potom, primljeno je u manastirsku školu kao jedina devojčica.

Neutaživu žeđ za učenjem, Jovana je mogla da pothranjuje samo ukoliko se zamonaši, a kako tada nije bilo ženskih samostana, ona se prerušava u mladića.

Ova travestija preduzeta je zarad participiranja u strukturama znanja, što vodi hijerarhiji moći. Nužda Boga ne moli!

Priča o ženi kao rimskom pontifeksu maksimusu kroz vekove je jenjavala i ponovo se uzburkavala, kao ponornica.

Katolička crkva objašnjavala ju je kao puku antikatoličku ujdurmu.

U zavisnosti od klerikalne potrebe trenutka, proklinjani su različiti zagovornici.

Za vreme kontrareformacije, govorilo se da su tvorci ove fabule antihristi u obliku Kalvina, Lutera ili Jana Husa. S obzirom na to da je priča mnogo starija, naposletku je proglašena zaverom Carigrada.

Deo ceremonije izbora pape i danas podrazumeva nedvosmisleno evidentiranje telesnih karakteristika njegovog pola.

Da je ova predostrožnost izazvana nekadašnjom nepažnjom klera, koju je jedna Jovana uspela da iskoristi, to tvrde jezici koje Katolička crkva naziva zlim.

A šta reći na tvrdnje brojnih biskupa i episkopa, da je prestolje svetog Petra danas zauzeo niko drugi do Antihrist, pod čednim imenom asiškog sveca?

Uporišna tačka ovog imaginarijuma mogle bi da budu reči pape Jovana Pavla Prvog iz 1978. godine: „Bog je Majka“.

U stolici svetog Petra proveo je 33 dana. Nađen je izjutra mrtav u postelji. Jezici vele da je otrovan. Puzo i Kopola taj su momenat ugradili u treći deo svoje sage o mafiji, svetovnoj i klerikalnoj.