Vreme sa Džordžom Stajnerom

Bio je dirnut poklonom dugovečnosti, ali i sumnjičav prema njemu, kao prema svakom daru za koji se ne zna odakle i od koga dolazi.

Dugovečni su i brojni zlikovci i budale.

No, time se jasno pokazuje da su drugi ljudi, a ne više sile, odgovorni za njihove uticaje.

Dugovečnost DŽordža Stajnera služila je tome da jedna krucijalna, danas zamrla činjenica, ipak, ostane upamćena kao mogućnost – čoveku razum pruža najveće uživanje.

Tako je govorio Spinoza. Tako je živeo Stajner.

„Voleo bih da budem upamćen kao dobar učitelj čitanja“, rekao je Stajner pre četvrt veka. Već tada, ta mu je želja bila ispunjena. Književnim delima, ovekovečenim predavanjima i razgovorima, Stajner ostaje upamćen upravo kao, u svom vremenu, najbolji učitelj čitanja. Kao vodič kroz pakao, čistilište i raj svetske književnosti, bio je i ostao Vergilije svog doba. Štaviše, on je savremena Pitija svetske literature, njen jedinstveni tumač i prorok.

Govoreći o književnim delima, od grčkih tragedija do ruskog realizma i evropskog modernizma, Stejner je oživljavao duhove dela i samog autora. Ko ga je čitao, ko ga je slušao, imao je utisak da se to o čemu on govori može dodirnuti.

Čitanje može biti prekraćivanje i ubijanje vremena, dakle, svojevrsno samoubistvo.

Ali, čitati onako kako je čitao i čitanju učio DŽordž Stajner, znači oblikovati sopstveno, lično vreme, i to ne robovski, kao crv, nego kao Bog.

Onaj kome je književnost bila jedina domovina, učio je čitaoce da postanu građani svetske literature. Ako postoji mesto koje je dostojno rođenja slobodnog čoveka, i ako postoji vreme koje je dostojno rođenja slobodnog čoveka,onda je to književnost od Homera do Rablea, od Servantesa i Šekspira do Čehova i Tomasa Bernharda.

U knjizi „Jezik i tišina“, Stajner kaže: „Sad bismo već morali dobro znati da ljudi uveče mogu da čitaju Getea ili Rilkea, da sviraju Baha i Šuberta, a da ujutru idu da obave svoj posao u Aušvicu. Reći sad da im je kao takvima, čitanje klasika moralo, u stvari, biti bez istinskog razumevanja štiva, ili da su svirali odabrane kompozicije bez sluha, neodgovorno je.“

Dakle, i zlikovci mogu čitati sa estetskim ushićenjem i osećati pri tom izazov i priziv plemenitosti, ili svirati na klaviru Šopena i Betovena virtuozno i sa dubokim osećanjem. NJima remek-dela umetnosti, učio nas je Stajner, služe da humanizuju sopstvenu silu zla, da najveće gadosti čine pod maskom kulture i svetskih manira.

Možemo li zamisliti koncert na kojem se svira Deveta Betovenova simfonija, sve sa svojim genijalnim, čovekoljubivim finalom, u kojem se ljudski glas prolama u odu radosti pred čudom zaveta „biti čovek“, a da taj koncert slušaju sve sami zločinci?

Ne moramo to zamišljati!

Postojeći filmski snimci iz nacističke Nemačke svedoče istorijski o takvim koncertima. Na njima se vidi opipljivo dirnutost na licima okorelih ubica sa visokim oficirskim činovima.

O čemu se ovde radi?

Participirajući, ako hoćete – pričešćujući se, u estetskom uživanju u umetničkim delima, zlikovci pred sobom peru prljavi veš svojih zločina, kao kad se, vrativši se kući iz konclogora, ili sa ratišta na kojem su pogubili nedužne civile, u okrilju svojih porodica ponašaju prekrasno nežno prema svojoj deci i suprugama.

Za to što se umetnost može upotrebljavati kako bi se „humanizovalo zlo“, nije vinovna umetnost, nego drugi ljudi koji su, ne slažući se s tim, dopustili da se tako čini.

Umetnost svedoči o tome da je čovek stvaralačko biće. Zloupotreba umetnosti svedoči, međutim, da je čovek spreman i na kukavičluk, na perverziju osećanja, na zlo.

„Upotrebljavamo jezik da bismo voleli, gradili, opraštali, ali i da bismo zlostavljali, mrzeli, rušili i zatirali“, veli Stajner u knjizi „Gramatike stvaranja“, a u jednom televizijskom intervjuu od pre tridesetak godina, on proročki kaže, a te njegove reči, možda treba pamtiti kao najpametniji ikad izrečeni politički govor:

„LJudska bića su vrlo opasne, krvoločne životinje. Imaju moć da stvaraju i da vole – ljubav je veličanstvena misterija. Imaju moć da daju Sokrata i Kanta, Spinozu i Hrista. Ali, u proseku, mi baš i nismo dobri. Da bismo bili bolji ne smemo imati nimalo vlasti (…) Strahovita je misao imati vlast. Nikad nisam prihvatao ni najmanju mogućnost da uđem u svet politike, svet administracije, birokratije. Kad ovakvim malim ljudima poput mene, date ogroman sto i dva telefona, sasvim se promene: obuzme ih megalomanija pod maskom odgovornosti. Možda se misli da među onima koji upravljaju tuđim životima, ima i svetaca, ali svetac to nikad ne bi radio. Svetac svojim životom daje primer i kaže: prati me, ako to slobodno želiš!“

Da bi se zlo sprečilo, mora se maksimalno ograničiti vlast pojedinaca ili grupa nad drugim ljudima. Svetska literatura je svedočanstvo čuda kreativne sile čoveka, koja se u društvenom životu još nije ostvarila.