Vučićev Miki Maus

Ko je premijer, teško je reći, a toj teškoći doprinosi i raznorodni hor brojnih njegovih dvorskih luda, zvanih i nezvanih, znanih i neznanih. Različite po aktuelnoj partijskoj pripadnosti, obrazovanju i manirima, sve one saglašavaju se u jednom – u hvaljenju premijera, i to od one sapartijske jedinke, samozadovoljno poltronske, koja je premijeru skovala pean u Narodnoj skupštini, opevavši njegovu ne samo psihičku nego i somatsku gotovost da zastupa sopstvene ideje, te da punih četrnaest sati skupštinske rasprave niti vodu pije nit u toalet odlazi, pa sve do intelektualaca i zaslužnih umetnika koji svojim pohvalama umeju da daju izgled dostojanstva. Biser ove niske, glumac je Predrag Miki Manojlović. Njegovo mesto je tu posebno i neprikosnoveno, i samo je on Vučićev pravi Miki Maus.

Svog Mikija Mausa premijer neguje dirljivo, s repetom diplomatskih obećanja i nade da će od svih svojih hvalitelja jedino on, Miki, opstati u javnosti posle eventualnog njegovog odlaska s premijerske funkcije. Sa svoje strane, hvalio je Manojlović Vučića i zbog Beograda na vodi (koja je reka, i zove se Sava), i zbog sopstvene predstave „Romeo i Julija“, i uopšte zbog toga što postoji. S druge strane, hvalio je Vučić Manojlovića još u svom pristupnom premijerskom ekspozeu, a u poslednje vreme i kao jedinog hrabrog i nezavisnog intelektualca i umetnika koji, eto, ima smelosti da u ovim i ovakvim kukavičkim vremenima hvali Njega, Premijera. To vam je, deco, pravi ljubavni crtani film.

Manojlović jeste unosna Vučićeva investicija, po svim pravilima tranzicione privatizacije, poput onih fabrika u kojima je cena zatečenih proizvoda neuporedivo veća od plaćene svote. Kad se sve rasproda, sudbina tako privatizovanih fabrika i ljudi jeste da im se namena preinači te da se nadalje iznajmljuju ili preprodaju. Jednom rečju, nikad nije kasno da se stabilna firma ili čovek upropasti.

Miki Manojlović je svojski zaradio svoju penziju kao jedan od najboljih jugoslovenskih glumaca, da bi pod stare dane igrao nedostojnu, epizodnu ulogu u koju ulaže va banque. I sad, gledamo kako mu ime zveči kao praporac na glavi, dok izriče šuplje hvale prvom srpskom političaru i uobraženo pljuje nedužne i razložne.

Jedan deo te pljuvačke iz usta Vučićevog Mikija poleteo je, u dva maha, i ka mojoj malenkosti. S razlogom pokunjen zbog moje kritike svoje mlitave pozorišne priredbe „Romeo i Julija“, on nije, kako mu je to glavni urednik Zoran Panović ponudio kad se telefonom javio da negoduje, napisao i objavio polemički tekst u Danasu, u kojem bi obrazložio svoje neslaganje s mojim argumentima, niti se ijednom na njih osvrnuo, ali, u dva televizijska nastupa, jednom kod Kesića, na B92, drugi put – kod Jugoslava Ćosića, na N1, moje je kritičko pisanje besmisleno tumačio kao izraz lične mržnje i osećanja profesionalne ugroženosti.

Klepećući jezikom kao nanulama, glumac se sa evropskih visina svoje karijere surduknuo sada u provincijalno razračunavanje sa autorom teksta a da nijednom ne pomene ni jednu jedinu njegovu reč! Vućićev Miki Maus koristi onaj tip lažnog argumentovanja ad hominem koji je u naš javni prostor neizbrisivo implementirao nekadašnji Vučićev mentor, dr Vojislav Šešelj. Retorika je „evropeizirana“, dikcija je umilnija: destruktivna šešeljevska zver transformisala se u obličje i cijukanje miša. Nota bene, to je onaj, na prvi pogled nevidljivi, zatajeni kontinuitet između Vučića kakav je nekada bio i kakav je sada.

Moj tekst „Upotreba Šekspira“, o predstavi „Romeo i Julija“ – zasnovan na jednostavno utvrdivim činjenicama i na, lako proverljivim, logično izvedenim zaključcima – govori o kobnom modelu takozvanog nacionalnog pomirenja koji je u Manojlovićevoj režiji upotrebljen. „Upotreba Šekspira“ razotkriva lažnost reklamirane međunacionalne saradnje u pomenutoj predstavi i oko nje. Naime, ova predstava se gradi na hegemonom odnosu koji je, u stvari, srž samog srpsko-albanskog, srbijansko-kosovskog stoletnjeg problema! U autorskoj ekipi, među dvanaestoro-trinaestoro ljudi, nema nijednog čoveka sa Kosova, ni jednog jedinog Albanca. To sam jasno i glasno rekao i napisao posle premijere. A sad kažem: budu li se tako mirili, Srbi i Albanci će se uskoro opet klati!

U kojoj meri je ovaj arogantni, neokolonijalni odnos Srbije prema Kosovu, upisan u predstavu „Romeo i Julija“, bio uzrok tome da se albanski glumci umalo nisu iz predstave povukli, i u kojoj meri je uticao na jednog Albana Ukaja, velikog mladog glumca, da ne razgovara sa rediteljem sve do dana premijere, o tome, sa osećanjem gorčine i stida, nisam hteo da pišem, kao što nisam hteo da otvaram poglavlje basnoslovnih novčanih investiranja u rečeni estetski, društveni i politički promašaj.