Zabranjeni tekst

Uostalom, svi mi koji pišemo azbukom ovog jezika, pišemo sa trideset slova, samo ih drukčije raspoređujemo, pa ona u jednom rasporedu, kao iz busije, ciljaju da usmrte čestite i nevine ljude, a u drugom, na vetrometini, gađaju na hulje, visokopozicionirane u zavetrinama države, i na njihove čauše i zadovoljene sluge, koje im pomažu da unište društvo a uzurpiraju njegovu imovinu i prirodna blaga.

Ima, dakako, i onih, nemali broj, koji pišu u prazno, nišane u ništa, niušta, zamajavajući i sebe i druge, lukavo i veoma lukrativno. Ima i onih koji nišane na obe strane, ali sukcesivno, konjunkturno, vrlo karijerno, ističući, nad svojim pisanijem, jedan od onih sedam barjaka, što republičkih, što monarhističkih, sedam obeležja sedam partija i sedam preduzeća, sedam tajnih službi i sedam javnih servisa, u koja se kunu, ali ne u isto vreme i ne na istom mestu – setebandijeristi.

Slova su streljivo, i oni koji pišu nose ga ili na svoje pogubljenje, ili da pogube drugog – zavisi samo da li pišu uz vetar, ili niz vetar, uz dlaku, ili niz dlaku. Nek je večna slava i hvala mučenicima naših slova, i među njima – neopevanoj našoj Jovanki Orleanki – Dadi Vujasinović! Ne mogu ovde da je se ne setim, nje i njene lude, mladalačke hrabrosti, pameti i talenta. Dala je svoj život u izgradnju slobodnog društva.

Da je Dada Vujasinović danas živa, da je vaskrsla u nekoj novoj Dadi – da, dadi! – bila bi opet ubijena. Dakle, za tri decenije nismo uspeli da izgradimo društvo u kojem Dada Vujasinović ne bi bila ubijena. Ko ovde piše a ne oseća za vratom dah kose smrti zbog toga, nek se ostavi pisanja – jer, kupujući život, traći i svoje i vreme svojih čitalaca!

Naša se republika može danas lepo opisati u jednoj rečenici. Samo, pre te rečenice, moramo ispraviti ozbiljnu grešku koja nam se u prethodnoj omakla. Kad govorimo o „našoj republici“, dakle, o republici čiji su jedini suveren građani i građanke, onda ne govorimo o Republici Srbiji, jer je ona uzurpirana i pretaljena u kozanostru (cosa nostra). Kad govorimo o realnoj republici, mi onda govorimo o zamišljenom društvu, o društvu u perspektivi, kakvo može da bude – kakvo je moguće, iako sad nije verovatno – a čiji su prvi savremeni građani i građanke upravo ubijeni novinari Dada Vujasinović, Milan Pantić, Slavko Ćuruvija…

Vratimo se onome što još uvek slovi kao Republika Srbija! Ona se lepo može opisati u jednoj rečenici: nekoristoljubivi ljudi koji u njoj obznane da organizovana kriminalna grupa u vlasti krade pod zaštitom svojih državnih funkcija, bivaju uhapšeni i osuđeni kao izdajnici državnih interesa. Iz te se rečenice, deduktivnom analizom „dade“ iscrtati čitava struktura naše društvene stvarnosti – u kojoj nema društva, jer nema njegovih delatnih institucija, ustanova slobode koje štite građane i građanke, državu i zakon, od državnih funkcionera.

Dedukcijom, dolazimo do državne formule: državni interes Republike Srbije jeste imovinska korist pripadnika vlasti kao zakonom nedodirljive organizovane kriminalne grupe.

Ova analitička formula izvedena je iz empirije, iz aktuelnog slučaja uzbunjivača Aleksandra Obradovića, koji se nalazi u kućnom pritvoru zbog takozvanog otkrivanja državne tajne, a da ta tajna nije ni u čemu drugom doli u tome da je Ministarstvo unutrašnjih poslova – kojim rukopolaže ministar Nebojša Stefanović, u narodu poznat po ekskramentalnom nadimku za poltrona/klimoglavca/dupelisca/beskičmenjaka – izdalo dozvolu firmi u kojoj figurira i ministrov otac, da bi ona, po povlašćenoj proceduri kupovala i preprodavala minobacačku municiju proizvedenu u valjevskoj fabrici „Krušik“, naime, po cenama koje su manje nego što košta proizvodnja tog proizvoda.

Predsednik države, Aleksandar Vučić, na sva usta brani pravo ministra i njegovog oca da učestvuju u ovoj nesumnjivo sumnjivoj raboti. Zašto je Vučiću toliko stalo do Stefanovića kao ministra, kao što mu je stalo i do ministra Malog, kad ih, s obzirom na u medijima prikazanu svoju moć, može posmenjivati a da se to i ne primeti?

Setimo se Slobodana Miloševića iz vremena dok je bio gradski partijski sekretar! Zašto? Zato što se on u tom vremenu nije razlikovao od sadašnjeg ministra Stefanovića, samo je imao kudikamo manju državnu funkciju i raspolagao je kudikamo manjim materijalnim dobrom. Nekadašnjem prijateljskom zagrljaju Stambolića i Miloševića, pandan je sadašnji zagrljaj Vučića i Stefanovića.

Drugo, iznenadnim otkrivanjem Afere Krušik, drugim je, neuporedivo moćnijim i starijim trgovcima oružja, otkriveno da ih je jedna firma, koja se odnedavno bavi tim poslom, namagarčila kao nelojalna, privilegovana konkurencija, dakle izvan konkurencije, i to pod patronatom najviše vlasti u zemlji. U svetu biznisa, to se kažnjava drukčije nego u svetu politike – ni po babu, ni po stričevima.