Zadruge

Iako tu prvostepenu odluku tek treba da potvrdi Ministarstvo finansija, nakon čega će, sasvim izvesno, uslediti žalbe onih koji su kontroverznom privatizacijom postali trenutni vlasnici, ova jučerašnja vest je dobra vest. Zašto? Zato što je jedna od najvećih i najlakše obavljenih pljački u našoj tranziciji upravo privatizacija zadružne imovine koja je prethodno, u jednom mahu, jednim pravničkim hokus-pokusom, pretvorena u društvenu imovinu, iako to nije bila ni u Socijalističkoj Republici Srbiji, a sadašnji presedan likvidacije te divlje kapitalističke mađije, taj mogući povraćaj oko 4.000 hektara poljoprivrednog zemljišta dvema bačkim zadrugama, mogao bi da bude i početak procesa povraćaja svih 190.000 hektara otuđenog zadružnog zemljišta.

Zašto su zadruge danas i ovde uopšte važne? Odgovor na to pitanje nalazi se i u odgovoru na pitanje zašto su zadruge danas i ovde likvidirane. Naime, udružujući se u zadruge, posednici malih obradivih parcela mogu biti konkurentni u utakmici sa zemljišnim veleposednicima. Najbolji primer za to jeste današnja Italija, u kojoj vlasnici obradivog zemljišta, u proseku od po sedam i po hektara, grupisani u zadruge, uspevaju da valjano žive od svog rada i da doprinose boljitku društva. S tim posedom od sedam i po hektara, inokosno ne bi mogli da prežive od svog rada. Ukoliko uzmemo u obzir da je prosečna veličina malog poseda u Srbiji negde oko dva i po hektara, onda je jasno u kojoj je meri zadrugarstvo ovde neophodno da bi se opstalo na tržištu na kojem se nalazi i, recimo, preduzeće „Matijević“, sa 25.000 hektara obradivog zemljišta u vlasništvu.

Tu dolazimo do još jednog ključnog problema čije bi rešenje, uz povraćaj legalizovano otete zadružne imovine, omogućilo realnu, a ne opsenarsku, konkurenciju na tržištu poljoprivrednih proizvoda, a to je ograničavanje veličine poseda. U Danskoj, na primer, veličina zemljišnog poseda ograničena je na 300 hektara, a kod nas ima pojedinaca koji poseduju i po 30.000 hektara!

Poništavanje zadružnog oblika proizvodnje i trgovine, kakav postoji u socijaldemokratskim kapitalističkim zemljama, najbolji je indikator divljeg kapitalizma. Zemljišni oligarsi, nemajući nasuprot sebi zadružne skupštine, koje odlučuju demokratski, mogu samovoljno da utiču na krojenje zakona o agraru, o uvozu i izvozu poljoprivrednih proizvoda, i o visini njihovih cena.

Zadruge, dakle, nisu samo fizička lica u kapitalističkoj proizvodnji i trgovini, nego i demokratski oblik direktnog udruživanja i odlučivanja, koji je po sebi jedna socijalistička zajednica. Kao takav, taj zadružni oblik, u društvu koje favorizuje agresivni egoizam i pohlepu, građanima pruža živu paradigmu solidarnosti i proizvodnje.

Poljoprivredne i stočarske zadruge svoje poreklo imaju u starim porodičnim zadrugama, kakve su na ovom jugoslovenskom prostoru postojale i među pravoslavnim, i među katoličkim i muslimanskim stanovništvom, sve tamo do pred Drugi svetski rat. O tome je temeljno pisao Sreten Vukosavljević, a prošle godine, izdavačka kuća Službeni glasnik objavila je, u šest tomova, izvanredno izdanje njegovih radova pod zajedničkim naslovom „Istorija seljačkog društva“, kojima je pridodata i sedma sveska, posvećena životu i delu ovog briljantnog istraživača i izvrsnog čoveka.

Za seljaka, tog zadrugara nekadašnje porodične zadruge, Vukosavljević kaže: „Zemlja je važnija i od njega i od porodice. On i njegov vo služe zemlju skoro podjednako. Oboje su skoro u istom odnosu prema zemlji. Služiti je i hraniti se od nje. Seljak je jedan deo imanja, zemlje i stoke, a ne gospodar. Može se biti gospodar radnika, fabrike i novca. Može se biti gospodar zemlje, ali samo one nad kojom se svojom snagom ne radi.“

Danas, prema citiranim zapažanjima, osim gospodara radnika, fabrika i novca, evidentno imamo i gospodare zemlje koji, dakako, na njoj ne rade. Razlika između zadrugara i tih latifundista u tome je što zadrugari, i oni stari, iz porodičnih zadruga, i ovi novi, iz poljoprivrednih zadruga, sami i obrađuju svoje zajedničke posede.

Glavna uloga naše dosadašnje tranzicije, a to se naročito dobro vidi iz primera privatizacije zadružne imovine, izgleda da je u tome da svi oni koji rade i žive od svog rada, doprinoseći čitavom društvu, ne budu i vlasnici sredstava i proizvoda svog rada, a da oni koji ne rade i ne žive od svog rada, budu gospodari. Jedno dugogodišnje uvežbavanje greške, koje se plaća egzistencijama, to je, uglavnom, naša dosadašnja tranzicija.