Zakon i kurčevitost

Na pobornike ovog Slova, najobrazovanije i najmudrije ljude u Praviteljstvujuščem Sovjetu, koji se tek formirao, i to po ideji i nastojanju mladog, tada dvadesetsedmogodišnjeg Grujovića, dakle, na protu Mateju Nenadovića, prvog predsednika tog Upravnog saveta, danas bismo rekli prvog premijera prve Vlade Srbije, na Ivana Jugovića i na samog Božu Grujovića, Karađorđe je potegao kuburu, te o Slovu nije bilo ni reči.

Bog i batina ustaničke Srbije, od ustanika, bez izuzetka, nazivan gospodarom, vožd Karađorđe nije video ništa dobro i pravedno u tome da mu se zakonom ograniči samovolja, na šta, na početku, već u drugoj rečenici, poziva „Slovo o slobodi“: „Prvi dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari, poglavari i sovjet praviteljstvujušči (obšča kancelarija) i svjaščenstvo, i voinstvo, i sav narod biti; i to pod jednim i tim istim zakonom.“

Da sin velikog prote, izvrsni Ljubomir Nenadović, pripremajuću za štampu prvo izdanje memoara svog oca, objavljeno 1867, iz zaostavštine očeve nije izvukao i jedini prepis Grujovićevog „Slova o slobodi“, te ga uvrstio u to prvo izdanje „Memoara“, ova bi, prvi put na srpskom jeziku obrazložena, misao o vladavini zakona, o suzbijanju samovolje i o uzajamnoj zavisnosti slobode naroda i pojedinca, kao blistavi odsjaj ideja Deklaracije o pravima čoveka i građanina, iz 1789, zauvek bila izgubljena. Ovako, samo je zaboravljena.

Posle prvog izdanja, već u sledećem, izdanju Srpske književne zadruge, 1893, „Slovo o slobodi“ isključeno je iz memoara Prote Mateje Nenadovića, da se tako, amputirano, preštampava i u svim sledećim izdanjima, do dana današnjeg, a ima ih bezmalo četrdeset. Zaborav pada i na „Slovo“ i na njegovog autora, tog peštanskog doktora prava i profesora Univerziteta u Harkovu, koji je došao u Srbiju da se bori sa ustanicima i postane, kako je pisao Vuk Karadžić, „stub srpskog sovjeta“, a da na njega danas ne podseća ni jedan jedini spomenik.

Zaborav nikad nije slučajan. On se ovde javlja kao bekstvo od reči o slobodi, kao strah od same slobode, nasuprot tome što je zahtev za njom ukorenjen još u samom nastajanju moderne srpske države. Potisnuti u zaborav Grujovića i njegovo Slovo, to znači unakaziti tradiciju i zaboraviti da je država, kako on piše, zakon, a zakon država – da je zakon sloboda, a da bez slobode nema života: „Svoboda, svoboda nas ljudima čini.“

Od Karađorđevog potezanja kubure i sprečavanja čitanja „Slova o slobodi“ pa sve do odbijanja Vojislava Koštunice da se, u svojstvu svedoka na procesu povodom ubistva Zorana Đinđića, odazove sudskom pozivu, proteže se duga i tegobna antipravna istorija takozvane kurčevitosti u Srbiji. A šta je to „kurčevitost“, koju je terminološki inaugurisao, ponašanjem svojski potvrđivao, nedavno preminuli novinar Aleksandar Tijanić? To je ono što Boža Grujović naziva „pustailuk i ajdukluk samo pod drugim imenom“, ona bahatost i nemar u kojima „nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra“: pravo na samovolju, pravo na nepravdu. Kurčevitost nije hrabrost, jer je hrabrost požrtvovanost i borba u ime ideala i moralnih vrednosti.

U istom danu kad i novinar Tijanić, preminuo je advokat Srđa Popović, čije je delo u znaku odbrane „Slova o slobodi“, dakle, u znaku sprečavanja samovolje moćnika i zaštite prava pojedinca na dostojanstvo. O njegovim dostignućima, u povodu smrti, nije ni približno pisano s takvim oduševljenjem s kojim je pisano o „kurčevitosti“ Aleksandra Tijanića. Takav smrtoljubački pornografski kič, na odru ne zaslužuje niko. Naša medijska elita pokazala je ne samo da ne zna ni slova o slobodi, nego i to da joj do nje nije stalo.

Najpronicljivije, bez reči uvrede, o ove dve smrti, zapravo, o ova dva života, Tijanićevom i Popovićevom, „ozbiljno i mrko kao što se piše na zelenom stolu tribunala, gdje je sve tiho i mrtvački neutralno“, pisao je, u tekstu „Dve sahrane“ (Peščanik), Žarko Korać: „Ali sve euforične pohvale na račun novinara Aleksandra Tijanića i stila njegovog pisanja, ipak su imale jednu karakterističnu prazninu. Nijedan jedini od pisaca ovih pohvala nije uspeo da nam odgovori na suštinsko pitanje: koje društvene vrednosti i sistem moralnih stavova je ovaj novinar zastupao u životu? Za šta se najčešće zalagao, koje vrednosti su mu bile najbliže? Pisci pohvala nisu ni pokušali da odgovore na ovo pitanje, jer bi odgovor bio porazan – novinar korifej koji će počivati u Aleji zaslužnih građana, nije ih uopšte imao. Njegovi tekstovi su verbalna egzibicija proizvedena upravo da bi se sakrila njihova moralna tupost.“