Serijski ubica civila, muškaraca u punoj snazi, i masovni ubica dece, žena i ostarelih osoba, ratni zločinac Milan Lukić kojeg je naše pravosuđe osudilo na kaznu od dvadeset godina zatvora a Haški tribunal, prvostepeno, na doživotnu kaznu lišavanja slobode, objavio je, u izdanju Srpske radikalne stranke, knjigu „Ispovest haškog sužnja“ u kojoj negira i samo postojanje neporecivih zločina što ga uvršćuju među najveće monstrume našeg vremena – promovisanu u Parohijskom domu Hrama Svetog Save.
Zločin protiv čovečnosti, gotovo dve decenije star, SRS i SPC udružili su se ovom prilikom da naruže dostojanstvo sećanja na nevine žrtve, obnove patnju njihovim bližnjima i kivnost njihovim sunarodnicima, te nanesu ljagu sopstvenom narodu i domovini, a sve pod okriljem doma sa imenom svetitelja, kako bi i sećanje na njega, nedužnog, uvukli u svoju nečasnu spregu.
„Iz autobusa na stanici Mioč kod Priboja, 22. oktobra 1992. oteto je i kasnije likvidirano 16 Muslimana iz Sjeverina, a 27. februara 1993. godine iz voza na stanici Štrpci oteto je i kasnije ubijeno 19 Muslimana, građana Savezne Republike Jugoslavije. I jednu i drugu otmicu planirao je, organizovao, izvršio i do kraja, do likvidacije otetih, Milan Lukić“, navodi advokat Dragoljub Todorović.
Pre ova dva masovna zločina, od kojih mu je samo za prvi suđeno pred domaćim sudom, Lukić je u Višegradu i okolini, dokazano, u dva navrata, streljao pet i sedam Bošnjaka te, takođe u Višegradu i okolini, takođe u dva navrata, zamandalio u kuće i spalio po sedamdeset žena, dece i staraca Bošnjaka. U Haškom sudu mu je, zbog toga, prvostepeno presuđena doživotna kazna zatvora. Kako je tu izračunato, on je lično, svojeručno, ubio najmanje 132 osobe, spokoj im duši i večno sećanje. Ovom prilikom, nećemo pominjati detalje svakovrsnog mučenja koje su pretrpeli ili im podlegli sužnji, pre svih sužanjke Lukićevih višegradskih kazamata. Toliko što se tiče samog tog zločina protiv čovečnosti.
Što se tiče Srpske radikalne stranke, izdavača Lukićeve opake haške sveske, i njene uloge u negiranju ovog zločina protiv čovečnosti, o tome rečito govori izjava potpredsednika stranke, Dragana Todorovića, koji u političkom životu Srbije i ne predstavlja ništa drugo do glasnogovornika jednog od haških optuženika, lidera stranke Vojislava Šešelja: „Znate, mi možemo da mislimo da je to istina ili da nije istina, ali ovako postoji samo jedna jedina istina?“
Dakle, objavljivanjem Lukićeve knjige, prema strategiji Todorovićeve logike, sada postoji i „druga istina“ o već evidentiranom zločinu. Naravno, ona je sasvim suprotna utvrđenom i dokazanom, ona, naime, negira samo postojanje zločina, same dokaze i iskustvo, i istina je Srpske radikalne stranke.
Molimo lepo, neka svako ima svoju istinu, svoje mišljenje o toj stvari, a sami ubijeni neka se pitaju ko ih je, u stvari, i zašto ubio – ta njih i nema, i nikada ih nije ni bilo. Neka jedni misle da su jedan i jedan jednako dva, a drugi da su jedan i jedan jednako nula, i neka se, molimo lepo, uljudno i parlamentarno, sami brojevi pitaju zašto u istoj računskoj operaciji sabiranja daju dva različita rezultata, odnosno, zašto, u jednom slučaju, uopšte nema sabirka, već se on ignoriše u znaku nule. To je ta paklena logika Srpske radikalne stranke, samo što je ovde nula – onaj zbir života kojih su ljudi lišeni na pravdi boga.
„SPC bez reakcije na promociju“, moglo se ovih dana pročitati u sredstvima javnog informisanja na svim stranama naše medijske demokratije, a ta rečenica nedoumice i čuđenja, samo je još jedna od onih operacija u kojima se zbir dva pozitivna ili dva negativna broja poništava na nulu – u ovom slučaju, nesvesno.
Zašto se, naime, od SPC-a očekuje reakcija na njenu sopstvenu akciju? Ko je, uz SRS, suorganizator promocije Lukićeve knjige u Parohijskom domu Hrama Svetog Save u Beogradu? Na čijem je imanju, u čijoj je kući i duhovnom ozračju, pod čijim je ikonama i obeležjima, pri čijem sveštenom prisustvu, organizovano to promovisanje? SPC je, ovom prigodom, sarađivala sa SRS na promociji negiranja počinjenih zločina protiv čovečnosti.
Ukoliko bismo tvrdili da u promovisanju napisa jednog monstruoznog zlikovca prema bošnjačkom narodu, partnerka Srpskoj radikalnoj stranci ovde nije Srpska pravoslavna crkva, tvrdili bismo da Parohijski dom Hrama Svetog Save i sam hram nisu vlasništvo Srpske pravoslavne crkve ili da sveštenici ove parohije i ovog hrama nisu sveštenici autokefalne majke crkve.
Mutatis mutandis, ukoliko odluka sveštenika Hrama Svetog Save da promovišu „Ispovesti haškog sužnja“ ne bi bila i odluka visokog klera Srpske pravoslavne crkve, ukoliko, naime, sami predstavnici Crkve ne bi bili saglasni sa nehumanom akcijom predstavnika Hrama Svetog Save, utoliko bi to morali da obnaroduju i da, u najmanju ruku, ukore organizatore promocije te da, u duhu pravoslavlja, traže oproštaj od sunarodnika žrtava Lukićevih i lukićevskih zverstava.
Negiranje zločina, njegovo je ponavljanje „u duhu“, njegovo simboličko ponovno izvršenje.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
