11 zaključaka i 10 teza

Lajbnicov ‘dovoljan razlog’ je Vučićev omiljeni lajtmotiv u opservaciji svojih političkih protivnika, spoljnih i unutrašnjih, pa nije odoleo da ga ne pomene i pre neki dan u Smederevskoj Palanci na otvaranju fabrike južnokorejskog investitora.

Od Sočija, Vučić je ipak dovoljno često komentarisao Obradovića svodeći ga na ‘(neo)ljotićevca’, što je pravac dejstva režimske propagande.

Nakon katarze doživljenje u štrajku glađu na skupštinskim stepenicama, lider Dveri je odlučio da se pomeri ka centru, i prihvatio se teorijske razrade tog manevra. Dokument-traktat se pojavio pod naslovom ‘Jedanaest zaključaka za 11 dana razmišljanja u štrajku glađu’.

Tih jedanaest dana bilo je vreme samopreispitivanja, preumljenja i pokajanja. Prvi zaključak je ‘smirenje’. Bes vodi u mržnju, mržnja vodi u patnju.

Baš kao što kaže mudri džedaj majstor Joda. Ako politički prevedemo prvu tačku, to znači da na dan izbora 21. juna Boško Obradović neće predvoditi nikakve juriše da bi odbranio Ustav. Protesti će, ako ih bude, biti mirni.

To pomeranje ka centru lišeno bespotrebnog balasta opozicionog avanturizma, izvesna je i kandidatura za lidera opozicije. Ali skrušena, hrišćanska. Što je i marketinški logično i promućurno.

U drugom zaključku Obradović naglašava ‘Ne pominjati Vučića!’, jer se tako, kao u nekoj priči Stivena Kinga, hrani njegova moć i upada u njegove zamke.

Ako Vulin nije ispoštovao Vučićev moratorijum na ćutanje o Hrvatima, biće teško i opoziciji da se zauzda zbog Boškovog preumljenja i racionalne odluke da patrijarha ne gleda kao ‘naprednjaka’, iako u štrajku glađu nije imao tretman kao Toma Nikolić.

Lider Dveri ističe da građani znaju ko je Vučić, ali ne znaju ko smo mi koji pretendujemo da dođemo na vlast i na kojim osnovama bismo zasnovali tu Srbiju posle Vučića.

Stvarno bi bio red da opozicija i introspektivno dođe do samospoznaje-da konačno smanji nekulturno veliki broj stranaka i entiteta na optimalnu meru i programski ih iole kultiviše nudeći alternativnu stabilnost koju će prepoznati i spoljni faktor.

Obradović ne govori o uvođenju nekakve ‘staleške države’, već u ’11 zaključaka’ nastupa iz pozicije gotovo kultivisanog demokratskog desnog centra.

Rutinski podseća na glomaznih 30 programskih tačaka Saveza za Srbiju kojima je razrađeno novo viđenje društva, i nudi sažetiji i sugestivniji papir, lepršaviji utoliko što je lišen koalicionog usaglašavanja.

Ritualno se pominje ‘Sporazum sa narodom’, gde je dat detaljan program prelazne Vlade koja treba da promeni čitav sistem.

Zaboravlja se, podseća Obradović, da se opozicija obavezala da će podržati vladu stručnjaka na čelu sa nestranačkim premijerom oročenu na godinu dana, čiji deo neće biti niko od lidera opozicije.

Da li neće biti i monitoringa?

Ali, šta ako nestranačkom premijeru i ‘vladi stručnjaka’ posle oročenih godinu dana padne na pamet da su toliko dobri, pa oni uz podršku ‘građana’ odluče da još vladaju.

Pa im neko od lidera partija posle ‘oročenih’ godinu dana objasni da je predstava završena? Opozicija mora da nauči lekciju iz učlanjenja Ane Brnabić u SNS.

Obradović predlaže i unutrašnji dijalog same opozicije.

To bi bilo lekovito ako bi se jednom konačno prekinulo sa besmislenom podelom na građansku i partijsku sferu (nerazumevanje razlike između kritičke javnosti i političke opozicije), koja je razorila i građanske proteste nakon prebijanja Borka Stefanovića. Kao da članovi partija nisu građani.

Sa ‘smirenjem’, na temi društvenog dijaloga, pružene ruke, odbrane institucija, Ustava, zakona, medija i demokratije Obradović stvara ono što mu očajnički fali – širi koalicioni potencijal.

On smatra da za predstavnike građanskog društva ne bi trebalo da bude sporno postojanje jedne konzervativne i patriotske demokratske političke opcije u tradiciji evropskih hrišćanskih demokrata.

Pa ni za Žarka Koraća u DOS-u nije bio problem postojanje Demohrišćanske stranke Vladana Batića, pa otuda ostaje nejasno zašto Obradović nije pomenuo ovu partiju koja bi danas bila džin u Saveza za Srbiju. Ne treba zaboraviti da i Vučić na svom ideološkom ‘švedskom stolu’ ima malo Adeanuera i Angele Merkel, da su naprednjaci deo Evropske narodne partije, a Obradović u svojim tezama nije naglasio da li je cilj Dveri da i one to postanu?

Srbi ipak nemaju hrišćansko-demokratsku partijsku tradiciju, pa je otuda možda zgodnije koristiti izraubovani ali prikladniji termin – ‘domaćinska Srbija’.

Obradović smatra da konzervativna demokratska opcija može biti problem samo za starokomunističku svest zaodenutu u lažno evropejstvo i građanizam koja od 1945. do danas nepromenjeno vidi neprijatelja u svakom izražavanju vere, tradicije, nacionalne kulture, rodoljublja i nacionalnog interesa.

Iz komunističkih struktura proces konvertitstva išao je u oba pravca – i u građansko liberalni i u nacional-šovinistički. Ali, i u oba pravca nije sve bilo konvertitstvo; bilo je i prirodnog ideološkog evolutivnog puta ili afektivnog i lukrativnog prestrojavanja.

Migu li nove pijemontske Dveri centra sa svojim prioritetima postati ono što je sada najdeficitarnija roba na srpskom političkom tržištu – prozapadna demokratska desnica? Prozapadna u smislu demokratije, više nego NATO. I prosrpskim partijama u Crnoj Gori fali jedan jaka prozapadna opcija.

Obradović predlaže i dvodomni parlament, ali zaboravlja da se i ovi iz Gornjeg doma (Senata), da bi mogli vršiti dodatnu kontrolu rada Skupštine i Vlade moraju birati na izborima, a ne arbitrarnim i senzibilnim podilaženjem u balansiranom izboru ‘građanskih’ i ‘konzervativnih’ nepartijskih opozicionih ličnosti.

Bila bi senzacija kad bi se te ‘nove Dveri’ kao ‘faktor jedinstva’ održale i omasovile na centru. Danas valjda shvatamo da je u srpskim partijskim raskolima ideologija tu sporedna stvar.

Pa čak i sujete i udbaški uticaji. Problem je u tragičnoj nemogućnosti da se naprave stranke kao relativno trajne organizacije izrasle na manjoj ili većoj vrednosnoj povezanosti članova i simpatizera.

Sve ostalo su privremeni pokreti. Raskolnička kultura je manifestacija takvog pretpolitičkog stanja. I tu je matrica ista -od svetosavskih do gej pokreta.

SPS, DS i SRS, i danas možda jedine ispunjavaju elemente da su stranke. Za Đilasovu i Jeremićevu stranku su potrebna izborna iskušenje.

Za SNS ćemo videti šta su kad izgube vlast.

Da li će se održati i od frontovske preći u stranačku strukturu, ili će preći put DSS koja je od broja aktivnih članova kao Ka-Pe-Ju u ilegali, došla posle Petog oktobra do malo manje nego naprednjaci danas, pa se pogubila u raskolima i postala cenzusno rizična i na tri odsto.

Inspirativno je bilo čitati Obradovićevih ’11 zaključaka’ (bar kao Vesićev ‘program novih laburista’ za Dragana Đilasa), ali sam se zapitao da li je lider Dveri uopšte bio pročitao ‘Deset teza o Srbiji’, koje je predsednik DS Bojan Pajtić objavio kao autorski tekst za ‘Politiku’ avgusta 2014. To je bila razrada naizgled maglovitog koncepta ‘srpska Srbija’.

U smislu da DS mora da se ponovo samopotvrdi tamo gde je i ruinirana – u Srbiji. ‘Srpska Srbija’ je preduslov evropske Srbije. Poučno i za Obradovića i za Lutovca.

Ali, pazite na koga se Pajtić pozivao u autorskom tekstu: Sveti Sava, car Dušan, Karađorđe, Ljuba Davidović, Borislav Pekić, patrijarh Čarnojević, Sterija, Živojin Mišić, Crnjanski. Sve što bi i Boško potpisao.

Da je ovakav govor mogao da pročita 1992. godine, Pajtić bi sigurno bio na strani frakcije Vojislava Koštunice koja je osnovala DSS, uz obilato citiranje baš one rečenice Borislava Pekića, a na kojoj je insistirao Pajtić – kako ne treba da dopustimo da budemo uvučeni u veštačku dilemu izbora između nacije i demokratije. Zar i ova nije kao Boškova?

Pajtić kao da je tim autorskim tekstom koji je vukao udesno hteo da se ratosilja socijaldemokratije i vrati na ‘nultu tačku’ iz 1992. pre izlaska Koštuničine frakcije iz DSS.

Pajtić piše u ’10 teza’ ono što možda ‘Obradović’ propušta u ’11 zaključaka’ – o politici ‘aktivnog centra’, što je u suštini desna pozicija. Dok je, sad malo zvuči bizarno, bivši lider DS hteo SNS da predstavi kao nastavljača ‘stare’ (tadićevsko-đilasovske) DS.

Stalno insistiranje na ‘držanju za reč’ opoziciji smanjuje prostor za pragmatično delovanje. Pragmatizam je ozbiljan političko-filozofski pravac i banalno je svoditi ga na prevrtljivost. Ideje imaju vrednost prema učinku – prema koristi.

Od Obradovićevih ’11 zaključaka’ i Pajtićevih ’10 teza’ dobar politički alhemičar bi iscedio solidan ideološki destilat. Iako na srpskom političkom groblju (da upotrebimo tu metaforu Slave Đukića) već postoji ozbiljna parcela sa epitafima stranaka desnog centra. Uključujući i zombije.