1984.

 Biće i „letećih lađa sa topovima“. Sumnjajući da mu je kum Mitar poludeo, prota ga je pitao a ko će se tući: „Rusi i Talijani“, dobio je odgovor. A Srba neće biti, kao da su nestali. Mitar nije mogao znati za NATO pakt, pa ni za bazu kao što je Aviano, pa vam otuda možda ova priča deluje malo i nelogično. A to da Srba neće biti u konfliktu, mogao bi biti rezultat mudre politike koju povodom odnosa Srbije prema Ukrajini danas vodi ministar Mrkić.

No dobro. Uz silne martovske godišnjice, i uz onu glavnu koja dolazi – Vidovdan i Gavrilo Princip – jedna nam godišnjica promiče neopaženo. Evo, 30 godina je od prilično paradigmatične 1984. godine.

Hajde da vidimo čega je sve, između ostalog, u njoj bilo: Stiv Džobs je predstavio Apple Macintosh – prvi komercijalno uspešan računar sa mišom i grafičkim interfejsom. Predsednik Predsedništva SFRJ Mika Špiljak boravio je u SAD. Černjenko je nasledio Andropova na mestu generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Bajaga je objavio „Pozitivnu geografiju“. Otkazana je poseta pape Ivana Pavla Drugog planirana za septembar u Hrvatskoj. Na „Evroviziju“ odlaze Vlado Kalember i Izolda Barudžija sa „Ćao amore, ćao ljubavi“, iako će u narodu ostati poznatija „Princeza“ Dade Topića i Slađane Milošević. Pojavila se „Bela knjiga“ Stipe Šuvara – spisak „zloupotrebe“ kulture i stvaralaštva. Umanjena je kazna Aliji Izetbegoviću i grupi „islamista“. U Sarajevu je uhapšen Vojislav Šešelj, koji tvrdi da je samoupravljanje promašaj. U Sarajevu održana i Olimpijada. Vidoje Žarković, član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, tvrdi da neprijatelji vlade pokušavaju da „eliminišu SKJ i uspostave buržoaski demokratski sistem“ koristeći ekonomske probleme. Prva dodela MTV nagrada upamćena po Madoninoj „Like a Virgin“. Predstavom „Mrešćenje šarana“ Aleksandra Popovića otvoren „Zvezdara teatar“. Ubijena Indira Gandi. U SAD se pojavio crack – kokain za pušenje. Incident na koncertu Zabranjenog pušenja u Rijeci: Nele Karajlić rekao – „Crk'o Maršal. Mislim na pojačalo“. Regan izabran za predsednika. Olimpijada u Los Anđelesu. Slovenačka omladina počinje da kritikuje JNA. I tako dalje, i tako dalje.

Sumnjam da će se iko u SPS ili na nacionalnoj levici setiti i sledećeg, pa daj da ja to uradim: Tačno pre 30 godina, aprila 1984, Slobodan Milošević je izabran za predsednika Gradskog komiteta SK Beograda, a već u novembru u svom govoru Milošević kaže da bi srpski komunisti trebalo da se oslobode „kompleksa unitarizma“. Te 1984. se pojavila i knjiga Jovana Mirića „Sistem i kriza“, koja je ukazivala na strukturalne probleme funkcionisanja Jugoslavije. Slom je ugrađen u sistem, aludirala je knjiga. Otuda je u konsekvenci i neizbežan. U zapadnim republikama knjiga je ocenjena kao „centralistička“ i „unitaristička“. Nije bila u saglasju sa famoznim „konfederalnim“ Ustavom iz 1974. godine.

Ako niste bili zadovoljni Vučićevom rekonstrukcijom vlade, podsetite se šta je prava rekonstrukcija – ona Saveznog izvršnog veća (SIV) „kancelarke“ Milke Planinc kad je ubačeno devet novih članova, a Raif Dizdarević je na mestu ministra spoljnih poslova zamenio Lazara Mojsova, dok je Dobrosav Ćulafić zamenio Staneta Dolanca na mestu ministra unutrašnjih poslova. Danas verovatno mnogi mladi nacionalisti u Srbiji ne bi poverovali kako su slovenački i hrvatski panduri iz združene jedinice Saveznog SUP-a pendrečili iredentiste na Kosmetu pod Dolančevom komandom. Kao što u vremenu borbe protiv pušenja slabo ko može da zamisli situaciju kada Stane Dolanc daje intervju Televiziji Beograd: U studiju na stolu piksla, a pored paklica Kenta 100 S, i Dolanc ne gasi. S tim što ovi iz Saveznog SUP-a ni onda nisu mogli lako u Drenicu. Tako mi bar pričaju penzioneri Saveznog SUP-a.

Prilično interesantna je ta 1984. godina bila za političke i društvene prognoze. Ali, sa naknadnom pameću lakše je biti pametniji. Iz pobrojanih događaja bar se može zaključiti da su šanse za demokratizaciju zemlje i dogovor bile bar pola kao za krvavi raspad, jer podsetimo, te godine ni vodeći kremljolozi na Zapadu nisu predviđali tako skori slom SSSR. Za nas je u stvari „hladni rat“ bio „kraj istorije“.

Jedna vrsta intelektualne razonode i egzibicije te 1984. bilo je tumačenje „prognoza“ Džordža Orvela iz njegovog istoimenog romana objavljenog 1949. godine. Uz Hakslijev „Vrli novi svet“ i „Farenhajt 451“ Reja Bredberija, Orvelov roman je dugo bio najpoznatija literarna antiutopija. Danas je takvih knjiga obilje. I mnoge su već klasici. Na primer, preporučujemo „Igre gladi“ Suzan Kolins. Dok je u središtu „1984“ marginalni pojedinac Vinston Smit, koji radi u ministarstvu totalitarne Okeanije, u „Igrama gladi“ glavni lik je šesnaestogodišnja provincijalka Ketnis Everdin iz jednog od potlačenih okruga (njih je 12) totalitarne zemlje Panem. Njen glavni grad Kapitol je artificijelno okrutan i dekadentno hedonističan. Svake godine po jedan dečak i devojčica iz svakog okruga učestvuju u Igrama gladi – borbama na smrt koje prenosi televizija.

Čuveni izraz „Veliki brat te posmatra“ u našim danima je postao i deo medijske parodije i degradiranja alegoričnosti, tako da mnogi ukućani i gledaoci rijalitija „Veliki brat“ nisu ni čuli za ovaj termin dok se rijaliti nije pojavio. „Igre gladi“ su nekako bliže „Farmi“. S time da treba biti realan, pa ne očekivati od naše trenutno najslavnije „farmerke“ Jelene Golubović da stane na čelo pokreta otpora kao Ketnis Everdin, koju u dva do sada snimljena filma moćno glumi Dženifer Lorens. Nije Putin baš Staljin, ali zar vam „Evroazija“ ne zvuči orvelijanski? Inače, i ovdašnji komunistički intelektualci su po Beogradu govorili da je Orvel „promašio“. Mada njegova knjiga nije proročanstvo već alegorija. Niti je Orvel znao za internet. A videćemo šta će na kraju ispasti.

Prave 1984. prikazan je solidan film „1984“, kao deo konceptualnog obeležavanja tog jubileja. Bila je to i poslednja uloga Ričarda Bartona. Godinu dana ranije Juritmiks je objavio Sweet Dreams (Are Made of This) album. Androgina pojava Eni Lenoks u muškom odelu i sa kratko ošišanom narandžastom kosom, na polju među kravama, bila je, slažu se mnogi kritičari epohe, subverzija seksističke kulture osamdesetih diktirane profitom. Impresivna naslovna numera postala je ultimativni svetski hit – prvo mesto u Americi, drugo u Britaniji. Video je bio presudan za toliki uspeh. Fascinantan je bio efekat sinteze bivših ljubavnika – postpankera, gitariste Dejva Stjuarta i emotivnog tenora Eni Lenoks. Video za dirljiv singl o opsesiji „Love is Stranger“ američki cenzori su hitro zabranili. Lenoksova je postala „transvestit koji kvari omladinu“. U Jugoslaviji Milke Planinc i Mike Špiljka sve je to bio samo „disko“ i ništa više.

Upravo je takav sintetizovan Eurythmics bio pravi izbor da uradi muziku za film „1984“. Poslušajte „For the love of Big Brother“. Eni Lenoks i Dejv Stjuart su se u januaru ove godine ponovo okupili da bi koncertom u Los Anđelesu sa Ališom Kiz, Stivijem Vonderom, Polom Makartnijem i drugim kolegama obeležili „britansku invaziju“ The Beatles – tačno pet decenija od 7. februara 1964. kad je sletanjem velike četvorke na njujorški aerodrom počela histerija, da bi njihovo gostovanje u TV emisiji Eda Salivena videlo 73 miliona ljudi.

Za kraj preporučujemo 1984. godinu iz pesme „Za Esmu“ Bijelog dugmeta. Šta mislite, da li bi se Gavrilu Principu, petom Bitlsu naše politkulturne scene, dopala ta pesma?