29. novembar

Ali i Demokratska stranka je počinila sličnu perfidnu „grešku“. Inicijativom Gradskog odbora DS, novobeogradski Bulevar AVNOJ-a poneo je ime ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića. Na pomalo neobjašnjiv način i DS je sistematski zatirala antifašističke tradicije ove zemlje. I za taj naum je iskoristila pokojnog premijera. Kao što je bilo teško osporiti argumente da se aerodrom zove po Nikoli Tesli, tako je bilo teško i osporiti činjenicu da Đinđić dobije veliki prestonički bulevar. Zar ne?

Pri čemu su i demokrate (da ne pominjemo druge) zaboravile da AVNOJ nije samo „šumska prevratnička seansa“, već i antifašizam, nacionalna tolerancija, konstitutivni status Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Kosovo sa „suštinskom autonomijom“ u okviru Srbije, a te komponente nikako ne mogu biti deo onoga što se naziva nekritička nostalgija za titoizmom.

Profesor Dragoljub Mićunović, kad se pokrene tema političke jugonostalgije, ima običaj da kaže „molim vas, nemojte mi samo govoriti o Titovoj demokratiji“, ali to ne znači da nema dovoljno racionalan odnos prema prošlosti. S njim sam razgovarao povodom 29. novembra 2006. godine o fenomenu „restauracije“ koji je trendovski bio u kontekstu negiranja, ili bar relativizacije antifašizma. Možda se profesor toga i ne seća, ali tada je rekao izgleda najbolju i najsažetiju definiciju našeg modernog političkog mentaliteta koja danas važi verovatno više nego ikad. To je „ponizni oportunizam“, koji naravno, dodao bih, ne bi bio tako jak da uporedo nije praćen snažnim i iracionalnim inaćenjem prema spolja, odnosno javašlukom iznutra. Snažne tendencije restauracije idu i do Nemanjića, a taj proces je praćen propagandom zaglupljivanja naroda, predrasudama i sujeverjem, a u čemu pored političkih elita aktivno učestvuju i delovi crkve. Danas su, rekao mi je tada profesor Mićunović, bivši samoupravljači obične parije koje su pljačkaši isterali na ulicu, radnička klasa se zaboravlja u euforiji evropskog puta (tada profesor nije mislio na Vučićevu euforiju, ali važi, zar ne?), dok crkvu ne zanima toliko karitativna delatnost, jer ne želi da se „dodvorava Bogu“, koliko nacionalno pitanje. Srbija je društvo bez socijalne solidarnosti, sa ogromnim brojem funkcionalno nepismenih, bez jednake šanse za obrazovanjem, društvo bez pravičnosti koje vapije za pomoć. Mislim da bi profesor ovo potpisao i danas.

Eto, pogodilo se da baš danas „pada“ 29. novembar. O kome, dakle, treba napisati i koju van sve besmislenije nostalgije svedene na svinjokolje i pesmu „Zabranjenog pušenja“ (… Danas je Dan republike i stari je popio malo više…). U stvarnosti AVNOJ se pokazao žilavijim nego što njegovi satanizatori smatraju. Naravno, tu niko ne misli na obnavljanje jugoslovenske federacije, kakva je zamišljena u Jajcu 29. novembra 1943, ali to ne znači da neke druge avnojevske tekovine i dalje nisu u igri, i to čak kao najprihvatljivije. Granice. Kao i dalje najprikladnija forma razgraničenja Jugosfere (Tim Džuda), odnosno „Regiona“. Sa određenim paradoksalnim ishodima: Da i Republika Srpska, Federacija BiH (sa „trećim entitetom“), i „Republika Kosovo“, sutra može biti i Zajednica srpskih opština, i dalje više deluju kao dublja razrada teze Vladimira Bakarića o „federiranju federacije“ negoli kao delovi projektovanih nacionalnih „velikih“ država. Iako su te tendencije neskrivene. U uslovima „zamrznutog konflikta“ i čekanja nove etape istorijskog revanšizma, „dijalektika raspada SFRJ“ pokazuje da sve još nije gotovo, a da EU fraza ima svoju kripto suštinu. Da je od „briselskog avnoja“ bitniji vazalski odnos prema velikom bratu (Rusi, Nemci, Turci…) i nada da će on sutra doprineti „našoj osveti“ ili nas prosto čuvati.

Ako danas NATO pakt i EU kompenzuju Titov kult, ideologiju i JNA kao pacifikatore prostora (održavanje zamrznutog konflikta gde je i skandalozna Ramina poseta Beogradu „uspešno probijanje leda“), pitanje je da li ovi narodi sami mogu naći realnu alternativnu AVNOJ-u, u smislu da sami, na demokratskim osnovama, obezbede sebi miran suživot, bez utopizma novih državnih zajednica i zavaravajuće EU budućnosti gde ćemo svi jednog dana biti zajedno, pa će granice postati nebitne i tako to. Te 2006, a takođe povodom teme 29. novembra, predsednik Srpskog nacionalnog veća u Hrvatskoj Milorad Pupovac rekao mi je za potrebe teksta da Srbi i Hrvati, i pre mitskog ulaska u Evropu, moraju sami da suštinski emancipuju svoje odnose. To i dalje važi za sve narode regiona, ali ako pod emancipacijom ne podrazumevamo „neprincipijelne koalicije“, kakve su krajem osamdesetih perfidni slovenački komunisti pravili sa albanskim separatistima na Kosovu: Podržali ih, da više nikad ne bi bili s njima.

Konfuziju dodatno pojačavaju trendovi restauracije na kome insistira vladajuća elita u Srbiji. U vreme ere Vojislava Koštunice na vlasti, kako je svojevremeno primetio sociolog Aleksandar Molnar, ta restauracija ide dublje od 1941. Naime, nacionaldemokratska elita koju personifikuju tron i oltar, kao „idealno – tipski“ model „poželjne Srbije“, izabrala je, smatra profesor Molnar, Srbiju u periodu 1878 – 1918, dakle od sticanja nezavisnosti na Berlinskom kongresu do pobede u Prvom svetskom ratu. To je Srbija „odana kosovskom zavetu“, jer je 1912. oslobođeno Kosovo, to je Srbija koja nije preterano etnički komplikovana, koja je demokratska, sila pobednica uvažena u međunarodnim odnosima, ali to je i Srbija bez nekakvog federalističkog avanturizma, a što je posebno važno u mentalnom stanju opsednutosti suverenitetom. To je i Srbija koja ne zavisi mnogo od nekih Brisela i sličnih nadnacionalnih i arbitrarnih centara moći.

Princip „svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“, na kome je insistirao i Koštunica, ignorisao je i neosporne modernizacijske tekovine te velike Jugoslavije, do kojih je došlo paralelno sa ideološkim dogmatizmom promenjivog intenziteta. Možda sa ove distance lik i delo Petra Stambolića nekoga i ne mogu baš da fasciniraju, ali kad je on na komemorativnoj sednici srpskih komunista povodom Titove smrti rekao da je „Socijalistička Republika Srbija uspostavljena 1945. najdugovečnija srpska država u 20. veku“, tu sigurno nije pogrešio. Možda je Stambolić tada preterao kad je rekao da njen ekonomski razvoj „impresionira i fascinira“, ali je tačno i da je taj razvoj bio neosporan. Do 1980. godine Jugoslavija je dobila preko 60 milijardi dolara nepovratne američke pomoći, ne računajući pomoć u robi i kreditima, pa je valjda logično da se dobar deo tih sredstava slio i u Srbiju. Inače, ovaj podatak je preuzet iz zvaničnog udžbenika istorije iz koga danas uče đaci u Srbiji.

Kada govorimo o uvek aktuelnoj temi „principijelnosti“ u srpskoj politici, valjda se vidi da su desničarske stranke napustile „idealno-tipske“ modele Srbije i da danas svaku njenu sudbinu poistovećuju sa sudbinom Putinove Rusije. Čak se čini da bi crno-crvenim snagama, kad bi mogle da biraju, bilo preče da postanu deo Putinove „Evroazije““, nego da postoji „Velika Srbija“ u EU i NATO paktu. A što naravno Albanci pretpostavljaju kao sredstvo „Velike Albanije“. Mi se uzdamo u onog Hantingtona.

Pravi se još jedan Državotvorni pokret u Srbiji, čiji bi ujedinjujući simbol trebalo da bude „principijelnost“ Vojislava Koštunice. Unapred znam da će to teško ići, jer skorija istorija je pokazala da su srpske dominantne težnje državovoljne, a ne državotvorne. Nikada ne treba zaboraviti, kad su ovakve težnje u pitanju, da je pitanje da li bi mi Srbiju proglasili suverenom da Milo Đukanović nije dobio „kvalifikovanu većinu“ na crnogorskom referendumu da proglasi suverenost i po automatizmu da to i Srbija uradi. Da budemo malo cinični, ali Albanci i Bošnjaci iz Crne Gore su najzaslužniji za obnovu srpske države.

Kao da je „uža“ (sećate li se tog termina) Srbija u nacionalnim projekcijama služila samo za sredstvo integracije „srpskih zemalja“, nego što se trošilo energije da se „uža“ Srbija uredi kao država. Da ne bude UŽAS („beogradski pašaluk“). Ali, i taj „beogradski pašaluk“ je uvek lelek metafora za rasparčavanjem, a ideja da se od „beogradskog pašaluka“ napravi „mala Holandija“ isuviše je neshvatljiva za fatalističku svest, koja bi da ima u svojoj državi Prijedor, Rudo i Laktaše, a ne zna šta će s Pribojem, Crnom Travom i Negotinom, koje već ima.

Pre neki dan u intervjuu „Informeru“ slavni glumac Rade Šerbedžija kaže da još uvek slavi Prvi maj i 29. novembar, jer ne želi da pogazi zakletvu datu drugu Titu.

Budimo pošteni, i uvažavajući svačiju nacionalnu pripadnost, ali raspad Jugoslavije pratila je i jedna od najmasovnijih izdaja u istoriji ljudi koji su položili nekakvu zakletvu. I to u zemlji koja je imala rešena nacionalna pitanja. Rešena za normalne ljude. I tu izdaju ne treba relativizovati slomom ideologije i time ko je više kriv, pa ako je i Milošević najkrivlji, između ostalog i zato što nije rekao 1990. ono što je podrazumevao ranije Marko Nikezić – Srbiji Jugoslavija ne treba više nego nekom drugom. I pod uslovom da nema promene avnojevskih granica. Žilavije su nego što se mislilo. Jer su u duši bile konfederalne.