A Deveti kongres?

Hajmo na trenutak u Sava centar: Dačić u uvodnom delu citira nemilice: Konfučija, Tita, Svetozara Miletića, Svetozara Markovića, Abrahama Linkolna, Hegela… Ni Slobu, kamoli Šainovića i Mirka Marjanovića. Da može Sloba bi danas verovatno bio sa Šešeljem u radikalima (sa Ivicom bi izašao u koaliciji na izbore u Mionici), a Mihailo Marković je još za života učešćem u stvaranju Vulinovog Pokreta socijalista pokazao šta misli o reformisanoj SPS.

Na Devetom kongresu pod sloganom ‘Odgovorno za budućnost, Dačić je diskretno uveo ‘demokratski centralizam’ kao princip. I još nešto bitno: Pazite sad na formulaciju – ‘šešeljevcima’ u SPS Ivica je tada uputio javni ukor pred isključenje. Oni su ostali potuljeni i mogli su se tek osetiti u polovičnom aplauzu kad je Dačić kurtoazno pomenuo Miloševića (naravno ne citatno kao Konfučija i ostale). Kao što su se ‘reformisti’ mogli osetiti (ništa manje stidljivo) u drugom polovičnom aplauzu kad je Ivica rekao da se, eto, nekad (pod Miloševićem) održavao referendum protiv prisustva posmatrača OEBS na Kosovu, a da će od Nove godine (2015) oni (tačnije on) predsedavati OEBS skalameriji.

A pazite tek sad ovo – na Devetom kongresu Dačić je precizirao kako je Šešelj najveći promašaj Miloševića. Formalno jeste. Suštinski nije. Jer Milošević je u duši ipak bio dovoljno radikal. Verbalno i scenski učtiviji. Malo zbog stidljivosti uštirkanog provincijskog štrebera, a daleko više zbog očuvanja vlasti i jake komunističko-birokratske inercije, to nije mogao biti otvoreno devedesetih, ali je to u Hagu, rasterećen ovih stvari, mentalno ostvario. Ali u SPS je bilo mnogo ketmana koji nisu bili prirodni ‘radikali’. Dačić je dobro pogodio tu liniju diferencijacije na Kongresu, da upotrebimo Slobin termin. Nakon što je Branko Ružić postao ministar u Brnabićkinoj vladi, i nakon simboličkog povratka Šainovića, proces je obrnut – antivučićevski elementi u SPS sad postaju prijatni i ketmanovski. Dačić je na Devetom kongresu rekao da ovi njegovi socijalisti neće biti utopisti, ali pitanje je koji su danas limiti i resursi pragmatizma SPS u stisku SNS. Promenjen je tada i logo – u retro zvezdu u pokretu koja neodoljivo podseća na estetiku starog Saveza komunista. Dakle, zovite nas ‘crveni’ i zabole nas, poručio je indirektno tada Dačić kao što demokrate nikad nisu smeli da kažu – mi smo ‘žuti’ i zabole nas. Šteta što je ona zvezda petokraka u nekoj vrsti sprinta iskorišćena kao logo poslednjeg 14. kongresa Saveza komunista Jugoslavije 1990. jer bi se i ona lepo uklopila u novi imidž SPS te 2014. Ta tada nova SPS petokraka je u stvari četvorokraka zvezda vodilja ka EU, objasnila je, zamislite ko – Dijana Vukomanović, koja je onda u SPS bila zadužena za idejni misticizam, a sada je u narodnjačkoj desnici Vuka Jeremića. Samo izgleda bez misticizma.

Zgrožen kadrovskom strukturom naprednjaka na lokalu, lider Nove Srbije Velimir Ilić se nakon raskola s Vučićem javno zapitao – ‘pa gde su inženjeri’? Aludirajući na to da je i on inženjer, ali i da je tehnička inteligencija zapostavljena u Vučićevoj kibernetici. Pa, evo ih, Veljo: I Dragan Đilas i Dragan Šutanovac su inženjeri. Teško je poverovati da će se skalamerija koja se okupi oko Đilasa ostati sutra na okupu, ali to ne treba da umanjuje utisak da je Đilas bar uozbiljio beogradske izbore. Preispitivanja u opoziciji su za nijansu suvislija, a režimska histerična kampanja daje povoda da se odagnaju senke paranoje da je Đilas deo Vučićevog perfidnog inženjeringa.

Beogradski metaforički ‘krug dvojke’ (kao vulgarizacija ‘Druge Srbije’) ponovo prihvata Velja Ilića kao poželjnog saveznika, kao što i Ilić nekadašnje teške reči koje je uputio Đilasu relativizuje istorijskom distancom i Vučićevom – naprednjačkom – željom ‘da nas posvađaju’. Dve vulgarne banalizacije liberalne i konzervativne demokratske opcije – ‘krug dvojke’ i ‘slavski pojas’ ponovo su na istom zadatku. Povratak u devedesete, makar na sutrašnjim lokalnim izborima u Mionici i još ponegde, relaksirao je prilično Dačića, Šešelja i Palmu. Svi se rado vraćaju u devedesete. Tamo smrdi, ali je bar toplo. Tamo se uvek znalo ko su ‘oni’, a ko smo ‘mi’. Bilo je mučno kad se na momenat učinilo da je Vučić zaista postao od radikala evropski liberal. Izvorni radikali su gunđali zašto se spanđava sa ‘dosovskim ološom’, dok je ‘građanska javnost’ u neverici sebe tešila da vuk dlaku menja, ali ćud nikada. Srećom, to vreme je iza nas uprkos otvaranju EU poglavlja. Sad su svi ponovo srećni – naprednjaci koji mogu da se ponašaju kao radikali, veterani opozicionih devedesetih koji doživljavaju drugu mladost u takozvanom osvajanju slobode, i Dačić i Šešelj u parodiji vlade patriotskog jedinstva Mirka Marjanovića. Svi se lažu, ali svima je lepo. I treba pošteno reći – šta je zalaganje za izborne uslove, šta pakt za cenzus, a šta eskapizam u devedesete.

Za razlike od ‘konstruktivne desnice’, Vučić ne da svojoj levici da se razmahne – umesto prirodne liste Ivice i Rasima u Beogradu, socijalisti sa radikalima ‘pariraju naprednjacima’. Duh Mionice (bude li dobrih rezultata) verovatno će se preslikati u Beogradu i na Republici. Šešelj je u Mionici rekao da nikad neće dozvoliti da se ‘dosmanlije’ vrate na vlast, i da je za to potrebna ‘šira patriotska koalicija’. Ali, verovatno ne toliko široka da bi u njoj sutra mogao da se nađe i Tomislav Nikolić čak i da konačno obznani svoju ‘Platformu o Kosovu’.

Ali, kao što posle ovih iz DOS-a u raznim varijantama, nama nije imao ko da se vrati na vlast do ‘reformisani’ radikali i socijalisti, tako ni sutra posle naprednjaka neće imati ko da se vrati na vlast do ‘stranki bivšeg režima’. Dobro, biće tu verovatno i neka ‘nova faca’, neka nova ‘inicijativa’, ali u suštini to će biti ‘reformisane dosmanlije’ s jakim elementima Vučićevog režima. Takva je dijalektika. Ne zaboravite da nama u Srbiji pad Berlinskog zida nije referentna tačka promena kao na evropskom Istoku. Nama su devedesete referentna tačka i po tome se delimo na ‘nas’ i ‘njih’. Lustraciju je delimično sproveo Haški tribunal, a njegovi bilansi i stepen iscrpljenosti srpskog društva u procesu saradnje pokazuju civilizacijski nivo Koštuničine izjave o Hagu kao ‘devetoj rupi na svirali’ datoj neposredno nakon Petog oktobra. Vučić u tehnologiji vlasti zna da recidivira na nivou devedesetih, ali današnja Srbija se ne može objasniti metodologijom devedesetih. Pa otuda i razočarenja sutra mogu biti veća, jer evropska opozicija umesto pripremanja građana na moguću saradnju sa ‘liberalnijim’ strujama kod Vučića (gde te struje možda mogu da vode glavnu reč), zamajava građane lažnom nadom da će sutra svi naprednjaci i socijalisti nestati (ili biti lustrirani), da će doći neki ‘nulti čas’ istorije i da će se onda u idealnoj demokratskoj atmosferi odmeriti programi – dve ‘pristojne’ Srbije; ‘simboličke građanske’ i ‘prihvatljive narodne’. Pa to nije dao ni Đinđić kad su bili Koštunica i Labus. Oduševljenje ‘slobodnih građana’ Veljinim hirurški preciznim denuncijacijama Vučićevog režima, i prelazak Šešelja i Dačića preko međusobnih uvreda, moraju biti nauk i da sutra, možda neće sve biti onako kako sad sanjamo.

Može Dačić sve težu identitetsku poziciju socijalista u odnosu prema SNS da relativizuje svojim šarmom, instinktivnim posezanjem za starim kadrovima – Šainovićem i Zagrađaninom, ali i Dačić treba da zna da je Milošević u Hagu umro kao radikal, a ne kao socijalista. Dekadencija SPS ogleda se i u gubljenju onoga što je bila differentia specifica – odnos prema Vulinu i njegovom Pokretu socijalista. Ne mogu zaboraviti jedan stari Pinkov format u kome su se u duelu sreli, između ostalih, Bajatović i Vulin. I dobro su se posvadili. Toga danas nema.

Đilas je uozbiljio izbore i do mere da će svako ko, uprkos ličnim animozitetima ili programskim razlozima, ostane ispod cenzusa doći u poziciju Vučićevog dirigovanog otpada, ma koliko bio iskrena opozicija. Dakle, u poziciju onih koji ne mogu prebaciti cenzus, a koje će Vučić sa raznih ideoloških i komunalnih strana poslati da otimaju glasove opoziciji, da bi se oni posle prelili njemu. Koalicija Dačića, Šešelja i Palme, koja se spinuje i na preko deset odsto, u BG je njihova ČBČ koalicija, evergrin za nostalgičare za vremenima Mirka Marjanovića, s tim što za razliku od ‘naših’ Čede, Borisa i Čanka ovi kao da imaju bolju sinergiju. Bolje ih ‘rade’.