AB revolucija

Srbija ne da 2021. još nije izašla iz AB revolucije, već se, naprotiv, ponekad čini da njeni recidivi određuju aktuelni politički i društveni život ove zemlje.

Vladisavljevićeva knjiga provokativnija je utoliko jer i danas u Vučićevo vreme opet, kao u vreme socijalizma, imamo nesvakidašnji autoritarizam.

Koga ne bi bilo bez dugog pada demokratije, kojim se bavi još jedna dragocena studija istog autora takođe u izdanju Arhipelaga – Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra.

Bez introspektivnog pristupa AB prošlosti ne možemo razumeti ovu AB sadašnjost jedne revolucije koja teče, kako su to marksisti voleli da kažu. Vladisavljevićeve studije su povod za debatu.

Popularno je i zavodljivo, ali metodološki rizično, prauzroke AB revolucije tražiti pre drame YU socijalizma nakon Titove smrti.

Olako se barata tezom da je AB revolucija neka vrsta osvete za Brionski plenum.

Njeno organsko povezivanje sa čvornim tačkama srpske istorije uveliko kompromituje tu istoriju.

I relativizuje manipulativnu suštinu procesa koja je bitnija od njegovih spontanih momenata, a njih je neosporno bilo. Iza krupnih parola, iracionalnim inatom povlađivalo se niskim pobudama.

Nacionalna mobilizacija u Srbiji jeste bila vulkanski odgovor na odmaklo federiranje federacije (Vladimir Bakarić), i degradiranje Srbije Ustavom iz 1974, ali potenciranjem na toj isključivoj kauzalnosti relativizuje se autohtonost jedne revolucije, odnosno unikatnost uspona na vlast beskrupuloznog političara i njegove klike.

Čime je prekinuta srpska šutnja.

Često se kao simbolički događaj početka AB revolucije uzima sahrana Aleksandra Rankovića (avgust 1983), koja se pretvorila u visokooktanski politički protest.

Možda je upravo Ranković političar o koga smo se prilično ogrešili.

Otkud mi znamo kako bi se on, da je aktivno mogao, odredio u vreme raspada Jugoslavije.

Možda bi verovatno podržao Miloševića, ali možda bi u njemu video manipulaciju principima za koje se borio, pa bi možda čak u nekom raspletu stigao u Centar za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević, kao što su tu stigli neki stari titoisti i stambolićevci zgroženi nacionalističkim ludilom koje je AB revolucija indukovala ili ga je samo iskoristila.

Pa i Englezi su Milanu Stojadinoviću na Mauricijusu (ah taj Mauricijus) objašnjavali njegovu internaciju time što su ga smatrali za potencijalno moćnog Hitlerovog saveznika u Evropi, na šta im je Stojadinović odgovorio da čak i da je bio potencijalni Hitlerov saveznik, on to nikad u stvarnosti nije bio.

Šta li bi tek Stojadinović rekao kad bi mogao da ukapira kako je to hrvatski premijer Andrej Plenković, prema sintezi hrvatskog predsednika Zorana Milanovića – kombinacija njega (Stojadinovića) i Nikite Hruščova, ili da li bi Ranković baš u Nebojši Stefanoviću i plenumskoj poziciji u kojoj se ovaj naprednjak obreo, prepoznao sebe?

Danas gotovo mistično deluje Rankovićeva povezanost za Hrvatsku: Smenjen na Brionima, umro u Dubrovniku.

Kao i svaka revolucija od francuske buržoaske, ruske boljševičke ili iranske islamske, i ova antibirokratska je težila svom izvozu (trijumf u Titogradu, debakl u Ljubljani) i tu imaju izvesnog osnova poređenja sa današnjim srpskim svetom ili suptilnijom hegemonom pozicijom Beograda u regionu, a koja nije obavezno teritorijalna kao nekad (kako se čini), koliko je u sferi uticaja, ili gravitacionog centra, a tu Vučićevu strategiju najbolje je uvideo (pre korone i meke moći vakcinacije) ideolog HDZ Davor Ivo Štir.

U AB revoluciji bilo je suzavca (Žuta greda u Crnoj Gori), i jogurta (Novi Sad), da bi leševi stigli tek kad je revolucija pobedila i osetila se ugroženom kao životinja. Izvoz se tada nastavio onim oružanim bitkama koje nisu bile isključene kako je uostalom najavio Milošević na Gazimestanu. Drugi zloćudni nacionalizmi dobili su reaktivni alibi.

Poredeći AB revoluciju onda i litijašku nedavno u Crnoj Gori, paralele se neminovne, s time što je sad versko-identitetsko istisnulo klasno.

I sad bi kao nekad bilo simptomatično da li se iz mase čuje hoćemo Ruse, ili hoćemo gusle?

Posledice AB revolucije razgradile su tekovine srpskih pobeda i žrtvi u dva svetska rata.

Velika je obmana da je Milošević uveo višepartizam u Srbiju. Formalno jeste, ali pod pritiskom i to zadnji od svih republika SFRJ. Milošević je bio za jednostranački (bespartijski) pluralizam, a tu perverznu ideju akademika Mihaila Markovića Vučić je na putu da ostvari.

U svom keč olu već ju je ostvario.

AB revolucija je straćila reformsku i nacionaldemokratsku energiju Srbije.

Ona je uslovno restaljinizovala partiju i državu, i bila direktna negacija tekovina 1948. Koštunica nam je trebao 1990, a stigao je deset godina kasnije kad više ni on nije mogao da se dekontaminira od AB tekovina. Kao ni niko posle njega.

Niti će to možda iko moći, budimo realni, dok takozvana kosovska neuroza bude određivala naš politički život.

Koliko je sve opskurno bilo pokazuje činjenica da je poznih osamdesetih godina za vožda Srbije izvikan čovek koji kao predsednik Srbije nikad neće doći u Užice i Čačak.

U Titovom Užicu je doduše bio 1988, ali u večernjim satima na sastanku sa privredno-političkim aktivom, dok se koja stotina građana okupila na ulici fascinirana mistikom novog vođe.

U Čačak je probao da uđe 1992, prvo je u Preljini zasut jajima, pa se donekle probio, a onda se revoltiran vratio kod Ivka Đonovića u Gornji Milanovac.

Milošević je na temi Kosova kao pogonskog goriva nacionalne mobilizacije prvi poremetio senzitivnu ravnotežu republičkih i pokrajinskih partijskih oligarhija i oslobodio se kominternovskog kompleksa srpske hegemonističke krivice, ali u vreme pada Berlinskog zida, insistiranje na nacionalnom komunizmu je jednostavno bio pogrešan smer.

Milošević jeste bio čovek visoke harizmatske snage (Desanka Maksimović), ali za razliku od Vučića i posle devet godina vlasti, Milošević od 1992. više ne može da vlada sam, i nakon devetomartovskih demonstracija 1991. nikad više nije povratio snagu AB revolucije, čiji je trijumf bio masovni miting 19. novembra 1988. na beogradskom Ušću sa kriptojugoslovenskom estetizacijom.

Veliki skup na Gazimestanu (28. jun 1989) bio je Miloševićev programski miting koji je kao i Ušće – postao metafora.

Spontanost prihvatanja kulta vremenom je sve više isparavala u odnosu na režiranu komponentu njegovih mitinga, sa autobusima i lanč-paketima (eto i te tekovine kod Vučića).

Sve do staljinističke fotomontaže u Večernjim novostima s mitinga u Beranama, gde se Milošević pojavio u funkciji predsednika provizorijuma SR Jugoslavije.

Pored srpskog Saveza komunista miting na Ušću organizovao je i Socijalistički savez radnog naroda.

Na čelu te organizacije koja je simulirala pluralizam nalazio se Bogdan Trifunović. Iako je bio neosporni vođa, činilo se da je Milošević ipak u nekom trijumviratskom aranžmanu – sa Borisavom Jovićem i Bogdanom Trifunovićem, koji su pre ostavljali utisak ozbiljnih saradnika nego pukih marioneta.

Uostalom, trijumf AB revolucije u Crnoj Gori iznedrio je i mladi i lepi crnogorski, zaista pravi trijumvirat – Momir, Milo i Sveto.

Možda ste zaboravili i da je Tomislav Nikolić 2009. predložio neku vrstu trijumvirata s Tadićem i Koštunicom (hitro odbačen od potencijalnih partnera).

Ušće je bilo populistički odgovor na otpore Miloševiću u saveznoj državi i partiji.

Stipe Šuvar je pokušao na 17. sednici CK SKJ dobiti podršku za plan kojim bi savezno partijsko rukovodstvo nedvosmisleno osudilo Miloševiću politiku.

Taj plan, međutim, nije uspeo zbog nejasnog stava organizacije SKJ u JNA.

Interesanto da je AB revolucija sa svojim binarnim kodovima iznivelisala kao antisrbe (maltene kao ustaše) Antu Markovića, Šuvara, Račana, Tuđmana i Mesića. Krah izvoza AB revolucije označio je i kraj ambicijama da Milošević bude novi Tito na nivou Jugoslavije.

Zavodljivom utisku lažne demokratizacije doprinela je i poseta Gorbačova Beogradu u proleće 1988. i susret s Miloševićem. Srpska perestrojka – AB revolucija, postala je suprotnost.

Umesto glasnosti, u njenoj biti bila je medijska manipulacija čije mutirane metode i danas vidimo na delu u Srbiji.

Kultura i Crkva radile su svoj deo posla. Kao đake iz provincije odveli su nas da gledamo Kolubarsku bitku u Jugoslovensko dramsko pozorište (rađenu prema Ćosićevom Vremenu smrti).

Glumac se prodere – Pomoz Bog junaci!, a cela sala uzvrati gromko – Bog ti pomogo. Krv je bila u očima publike. Iako srednjoškolac, video sam je i osetio.

Sad je Ušće poznatije po Bir festu, Ceci, Stounsima i Metalici. Ili je Milošević tu i dalje samo prvi među jednakima?