AB revolucija za početnike

Taj zakonski predlog nije bio usmeren ni protiv neke Al Kaide, niti protiv OVK koja pre Holbrukovog izuvanja cipela i slikanja u čarapama sa njenim vojnicima i jeste valjda bila na nekoj američkoj ne baš afirmativnoj listi organizacija. Naravno, zakonski predlog je bio usmeren protiv udružene opozicije Srbije, tada u ebrionalnoj dosovskoj fazi, a pre svega je bio usmeren protiv Otpora.

I verujte, nije bilo prijatno tih dana u opozicionim medijima. Znali smo da bi Danas teško mogao izbeći taj zakon, ako se donese. Da ne budem ciničan, ali svi smo u redakciji tih dana bili „pomalo Ugričići“, ako se razumemo. Mudri Šešelj i tada mu verni Nikolić, iako u granitnom jedinstvu sa SPS i JUL u vladi „patriotskog jedinstva“, osetili su instinktivno opasnost. Znali su da Mira Marković ne voli mnogo četnike (pa makar i u radikalskoj varijanti), i da će očas posla kad završi sa Otporom i udruženom opozicijom da se posveti radikalima. Možda i neće, ali nikad se ne zna. Bili su protiv zakona. I on nije mogao da se donese. I ako ćemo po onoj frazi da se istorija ponavlja kao farsa, umalo da afera Nikolaidis sa epilogom Ugričić isprovocira jedan mini zakon o borbi protiv terorizma. Ostalo je maltene samo da Ugričić i kolege mu iz Foruma pisaca prebiju hrvatske navijače u Novom Sadu, zapale im kola, i to bi bilo to. Problem je što su sinhronizovano divljanje prema Hrvatima primenili oni koji verovatno više vole Republiku Srpsku od Nikolaidisa i Ugričića. I stvari se onda logički komplikuju uprkos energičnosti Dačića i njemu podređenih.

Nije malo onih koji će reći da je to sa hrvatskim navijačima i njihovim automobilima ružno, ali da bi oni našim junošama isto uradili (i da su već radili) da se rukometno ili bilo koje drugo prvenstvo igra u Hrvatskoj. Za ljubitelje reciprociteta jedno podsećanje. Od rata u Hrvatskoj je prošlo skoro 20 godina, od Dejtona skoro 17. Pogledajte Jugoslaviju 1965. godine – 20 godina od kraja rata. Uprkos svim zločinima koje su nemački fašisti počinili na ovim prostorima, uprkos streljanjima u Kragujevcu i Kraljevu, jugoslovenski, dakle i srpski radnici masovno su išli u gastarbajtere i to baš u Nemačku. Da ne pominjemo koliko je bilo manje međunacionalne mržnje. Dobro, bilo je ideološkog lažnog nivelisanja i guranja pod tepih, ali bilo je valjda i nekog iskrenog pomaka od pakla koji može da iznedri samo mržnja na narcizmu malih razlika i velikih klanja. Danas, uprkos svim suočavanjima i izvinjenjima, imamo osećaj da se rat završio pre mesec dana. To je endemski problem, jer se mržnja pasionirano neguje u podtekstu, i ne treba je racionalizovati rutinskim navijačkim tučama i mržnjama kakvih ima svuda u navijačkom svetu; kao što je animozitet holandskih i nemačkih navijača, na primer. Mogu se ruski i hrvatski navijači pobiti u Moskvi, ili hrvatski i grčki u Solunu, može motiv biti u solidarnoj paroli za provociranje bed blu bojsa „Kosovo je srce Srbije“, ali u odnosu na suštinske relacije ruske i hrvatske države to je efemeran incident. Ovde incident ekspresno reciklira prošlost i podseća na opskurnosti zamrznutog konflikta. I ukazuje na imperativ da se gosti bezbednosno moraju tretirati kao pande.

Stvari se očas posla znaju preokrenuti kad prorade emocije. Da li današnji mladi ekstremni desničari u Srbiji mogu da poveruju da se u Beogradu u vreme kad su se oni rodili, orila parola „Kipar je turski!“ i da su grčki navijači zviždali na dodeli medalja kad je SR Jugoslavija bila prvak Evrope. Možda i Nikolaidisu i Krivokapiću deluju danas nadrealno da su nekad zajedno sa tribina u Atini reprezentaciju SRJ bodrili Milo Đukanović i Milorad Vučelić.

Sećate se neverice u Srbiji kad je Crna Gora na referendumu izglasala nezavisnost. Na stranu što je glasovima Bošnjaka i Albanaca iz Crne Gore Srbija konačno povratila svoju državnost. Bitnija su razmišljanja iz tog vremena da mu (Milu) sad niko (od Srba) neće doći na more. Pa se došlo u optimalnom broju. Kad je Milo priznao Kosovo, opet se čulo: „E, sad mu stvarno niko neće doći“. Turisti iz Srbije su opet odradili svoju kvotu. Da li, dragi čitaoci, mislite da će biti drugačije nakon „afere Nikolaidis“. Ne, ja ne želim da preusmeravam turiste iz Sutomora u Kušadasi, već da ukažem na jednu crtu realne stabilnosti srpsko-crnogorskih odnosa koja je imuna na političke provokacije i koja je konstanta. Verujte, ne idu srpski turisti (i oni iz RS) u Herceg Novi samo zato što je on „prosrpski“, niti su baš svi građani Crne Gore koji su novogodišnje praznike proveli na Zlatiboru (a nije ih malo bilo), politički protivnici Đukanovića i Krivokapića.

Slučaj Ugričić može biti podsticajan za debate o odnosu intelektualne elite i vlasti u Srbiji. U smislu kolika je potrebna proporcija birokratske lojalnosti Vladi i slobode i autonomije ličnog mišljenja. Verovatno ni svi ambasadori Srbije nisu oduševljeni politikom Vuka Jeremića, ali bi bilo glupo da potpisuju peticije protiv njega. Ili ne bi? Neko se možda i iznenadio kad je čuo da je Ugričić „na vlasti“ deceniju. Još malo ko Putin. Ima takvih još. Neki imaju rezultate (kao Ugričić), drugi doduše nemaju. Ali, takva pitanja ne smeju da skrenu pažnju sa Dačićevog retro blickriga. Ne, nije to povratak u devedesete, već u pozne osamdesete. U „slučaju Ugričić“ na delu je bila pokazna vežba iz mini „antibirokratske revolucije“. A ona je u političkoj suštini staljinističkog karaktera. Sa bitnom razlikom da kampanja ne mora da znači i fizičku represiju i izolaciju. Samokritika je poželjna, ali teško dovodi do rehabilitacije i satisfakcije koju danas mogu ponuditi samo naprednjaci. Da su druga vremena, Ugričića bi osudio i neki odbor SUBNOR-a iz Stepojevca, Socijalistički savez Vladičinog Hana, Patriotski savez Vračara, i znate već kako to ide.

Ne treba preterano mistifikovati ni moralni i stručni integritet svih potpisnika peticije protih hajke na Ugričića, ali i ova vlast (tu pre svega mislimo na DS, a ne na SPS), mora biti svesna da čim počnu da se pišu peticije, ma kakve bile, to nije dobar znak. Nijedna vlast nije na kraju pobedila peticionaše. U DS to najbolje znaju Tadić i Mićunović.

Dačić će se vraćati u pozne osamdesete, da bi ojačao rejting, ali se neće vraćati u devedesete i da može. Uostalom, on se pre neki dan izvinio građanima za devedesete, ali ne i za pozne osamdesete. A, tada je bila AB revolucija. Samo što je tada Vojvodina tretirana u kontekstu od Horgoša do Dragaša, a posle sinhronizovanog divljanja u u Novom Sadu, govori se da su pokvareni odnosi između Vojvodine i Hrvatske, ne namerom pravih Vojvođana kod kojih se hrvatska rukometna reprezentacija osećala kao da je kod kuće.

Malo je bizarno da će u nečijem scenariju Vojvodina da glumi Sloveniju i Crnu Goru, mada ne mora da bude ništa manje opasno.