Ah, taj Ramštajn

 Često su se kremanski proroci ideološki dopisivall, čak ih je jednom vešto (pred one sudnje izbore protiv Miloševića), falsifikovao i marketinški štab Vojislava Koštunice (vladaće Srbijom čovek čije je prezime kao i prezime njegovog sela: Koštunica – Koštunići). Dačić i Vučić ovaj deo o Kosovu sigurno nisu dopisali.

Kako se samo u pretpolitičkom društvu istorija očas posla preokrene. Pred te izbore protiv Miloševića, Koštunicu su kamenjem (ej, kamenjem) gađali u Kosovskoj Mitrovici. Danas je DSS najača snaga na SAO Severno Kosovo. Ili da ne idemo baš toliko daleko: Dakle, DSS i SNS su zajedno krenule da ruše Bojana Pajtića, pa i priredile, kako se to kaže – veličanstven miting u Novom Sadu, da bi samo koji dan kasnije DSS prilepila etiketu SNS da su „državoubice“. Demonstracije desnice protiv briselskog parafa, ponovo su pokazale krizu liderstva na tom polu političke scene. Ona je veća od organizacionog nejedinstva. Tek se sad vidi kako nedostaje bratska reč Aleksandra Vasiljeviča Konuzina. Nema ko od naših da ga dostojno zameni, a njegov naslednik – ambasador ruski Aleksandar Čepurin prilično je decentan, i u sredu na sastanku sa Nikolićem ne bismo mogli zaključiti da ga je propitivao „ima li ovde Srba?“. Predsednik Nikolić podržao je Dačića i Vučića. Alternativa mu je bila apsurdna; da se stavi na čelo vanparlamentarne opozicije, odnosno da Koštunici vrati dug za podršku pred drugi krug izbora sa zelenaškim kamatama.

Mada, bilo je na Glavnom odboru SNS, posle parafa, izvesne strepnje kako će govoriti ministar i Tomin prijatelj Milan Bačević. Posle govora mnogi su odahnuli, uključujući i „vatrogasce“, koji su bili tu da sa govornice saniraju moguće teške reči.

Da smo skloni teoriji zavere mogli bi posumnjati da je afera Kačavenda tempirana da se relativizuje očekivano crkveno saopštenje na briselski paraf koje nije moglo biti prijatno za „državni vrh“. Hoću da kažem da je Danas svojevremeno prvi objavio da je Kačavenda „pušten niz vodu“ u Crkvi (najava penzionisanja). Načuli smo i za bludne radnje, ali nikakve dokaze (filmove) nismo imali. Posle je nastupilo zatišje i tek sad je skandal pukao u javnosti.

Kao da su se ućutali i Mile Dodik i Vuk Jeremić. S obzirom koliko su ranije pričali na temu Kosova, ovo je sad baš tišina koja boli. Neupućen čovek bi pomislio da je Dodiku od Kosova sad bitniji košarkaški fajnal for u Laktašima, a Jeremiću to što se Ustavni sud proglasio nenadležnim povodom njegovog isključenja iz DS. Sama DS je reagovanjem na briselski paraf pokazala više cinizma nego konstruktivnosti. LDP nije seirila, a ligaši Nenada Čanka su napravili efektan performans posetom Gazimestanu. Iako sve ovo neprijatno liči na „erdutski sporazum“ (mirna reintegracija), neka klica autonomije se oseća. I treba je zalivati našim najjačim oružjem – da nema trajnog mira na Balkanu bez Srbije.

Referendum bi sigurno dodatno zaoštrio političke tenzije u Srbiji. Dalo bi se rešiti i da pitanje ne bude manipulativno. Umesto većinskog odgovora sa da li ne, ja bih se najviše plašio mogućnosti da bude mala izlaznost, što bi najcrnje razgolitilo hipokriziju koja vlada u dobrom delu naroda povodom Kosova. Mi, istina, imamo iskustva sa opskurnim referendumima, ali za šta onda služi referendum ako ga ne postavljamo u teškim dilemama. I ta reč „izdajnik“. Po definiciji „izdajnika“ ne može u jednom društvu da bude više od polovine građana (ili bar oko polovine). Apsurdno je i da u parlamentu sve partije, sem jedne, budu „izdajničke“. Kao što je i apsurdno da se Crkva ovako ponaša ako ne plaća PDV.

U senci parafa, desila se poseta Bakira Izetbegovića Tomislavu Nikoliću. Govorilo se iskreno. I izgleda da ima volje da više ne bude nerazumevanja. Simbolički ništa manje nije bitna ni za ponedeljak najavljena poseta Vučića Zagrebu. Naprednjaci lagano zatvaraju proces svoje normalizacije u regionu. A taj region će još dugo biti opterećen onim što je pre neki dan bivši britanski ambasador u Beogradu Čarls Kroford okarakterisao kao „cirkus na nivou lokalnog simbolizma“. Razvlačenje i razvlačenje. Tako Kroford vidi implementaciju parafa. Jer bez članstva u UN (Kroford primećuje kako Nikolić senzibilno koristi taj argument), Kosovo je na neki način uvek delom „autonomna pokrajina“.

Istorijske okolnosti umeju i da zbliže političare. Od Maksa Vebera sad je potrebniji Emil Dirkem. SNS i SPS su pravljenjem vlade ušle u „mehaničku solidarnost“, a sad su Dačić i Vučić u nekoj vrsti „organske solidarnosti“. Kao Žerar Depardje i Endi Mekdauel u romantičnoj komediji Pitera Vira „Zelena karta“. Prvo se brak sklopi iz računa, a onda se na kraju pojavi i neka bliskost. Naravno, tek ćemo videti kako će se na kraju ukrstiti borba za Kosovo i borba protiv korupcije i da li će dve hrabrosti i dve potrebne odlučnosti biti kao prst i nokat.

Ajmo sad u Smederevo. Ponovo radi železara. Grad između vinograda i teške industrije, između istorije i postistorije. Baš tako: idealna scenografija za igrokaz nekog Ramštajna u prostoru. Ali, smederevski put do Ramštajna (koji sutra ima koncert u BG) vodi preko Odiseja. Da vidimo kako.

Odisej je izazvao bes Posejdona, boga mora, i stvorio od njega svog neumoljivog neprijatelja. Vraća se na Itaku na splavu, kao jedini preživeli. Ali, to već znate. Uzimajući Homerov ep kao početnu tačku, nemački Teatar „Titanik” pretvara bezvremene teme Odiseje u svoj vrlo poseban performans kojim je 2009. otvorio prvi smederevski „Tvrđava teatar“.

Kao u Rammstein spotu ili koncertu, uz pomoć zapanjujućih efekata, priča postaje gotovo opipljiva: plamenovi bukte u Hadovoj kovačnici, pirotehnika je piromanska, iz toaleta kulja voda i morska čudovišta Scila i Haribda, i na kraju bog vetra Eol njiše čitavu scenu. Ogromna količina krvi koja šiklja poput vode iz Kiklopovog oka i preklanih ovčijih vratova, prenaglašava krvožednost mita do krajnjeg ekstrema.

Nakon gledanja ove hidraulične psihodelije u smederevskoj tvrđavi, uz dobru kišu, jedan naš režiser je zaključio da bi neko poginuo prilikom njenog izvođenja da je bila u srpskoj produkciji. Kao što bi se neko stvarno zapalio da su ramštajnovci kojim slučajem srpski bend. I srpska produkcija. I to možda baš u pesmama Benzin, Ich will, i njihovom ipak najvećem hitu Pussy. U tom smislu, na osnovu ova dva nemačka art primera, bi mogli i da prihvatimo preporuku nemačkih parlamentaraca da menjamo svest. A da niko od nas ne ispadne pussy.