Air Force One

Naime, Tasovac je u Dačić-Vučićevoj vladi takozvani „ministar-osigurač“, kao što je Tijanić to bio u Vladi Mirka Marjanovića. Sećam se kao da je juče bilo kad je Marjanović govorio o svom kabinetu, pa posebno naglasio Tijanića kao primer nestranačja, stručnosti i atraktivnosti. I to je taljigalo dok Milošević i njegova žena nisu pokrali lokalne izbore. Tijanić je tada napustio Vladu. I spasao čast. Tasovac je danas, više nego Radulović i Krstić, taj „ministar-osigurač“. Ako u Srbiji stvari krenu u pravcu „diktature“, da li verujete da bi Tasovac bio u Vladi „novog totalitarizma“? Ja ne verujem. Doduše, ako ovako gledamo stvari i ministri SPS su na neki način „osigurači“. Međutim, postoji i ono što se zove specifična težina. Jer, Tasovac bi, na primer, mogao da bude ministar kulture i u avangardnoj vladi SNS-LDP (iako je on rešenje SPS), kao ličnost koja može da obezbedi konsenzus kulturne elite. Na paradoksalan način on je ono što bi mogli da nazovemo „poštena inteligencija“. Bar za sada.

U jednom trenutku se učinilo da se neko u SPS dobro napio, pa tako pijan seo da piše blog o Milanu Beku. I to stavi na sajt SPS. Koliko sam se raspitivao, niko nije bio pijan. Tek taj što je pisao. I lavina je krenula. Kako to već ide u društvu racionalnih paranoika i hipertrofirane kafkijanske atmosfere. Prema čemu su „Vojko i Savle“ Garfild i Odi. Dobili smo još jedan „oblik galame“. Od mnogo tumačenja koja sam zatražio od racionalnih paranoika izdvajam jedno atraktivno: „Vučić reklasira Čedu od Beka, da bi se udarilo po Ivici, a Ivica reaguje“. U krajnjoj konsekvenci, neki racionalni paranoik će očas posla da iskonstruiše buduću vlast SNS-LDP. I to bi bukvalno bio stari nemački obrazac – Demohrišćani i liberali. S tim da naši liberali, za razliku od nemačkih, moraju da prebace cenzus. Jer bez toga svaka postizborna SNS koalicija bila bi „velika“.

Vučić ometa ujedinjenje opozicije, kojeg bi kao bilo da ga Vučić ne ometa. Pa koja je to „nova paradigma“ na kojoj bi se ujedinili DS i LDP? To bi samo mogla da bude folklorna opozicija. Ne u smislu da počnu da nose jelek i opanke, već u smislu miljea na koji smo navikli u političkom folkloru: Poziv da se ujedine partije, nevladine organizacije, sindikati…. Pa se na kraju sve svede na famozne „nezavisne poslanike“ i zajebavanje birača. I to, zamislite, da se ujedine na platformi „borbe protiv diktature“. Pa koga će to da motiviše? Dobro, ume Vučić da ponekad bude neoprezan, pa kad mu ne daju da sa Vulinom (čemu onaj military look?) ide na Kosovo, neoprezno kaže kako ne može njemu niko da brani da bude sa svojim narodom, i time napravi populistički kiks (direktna komunikacija sa narodom, primetiće cepidlake). Mi i za diktaturu nemamo kao narod i država resursa. Pa ovakav javašluk u Srbiji smeta i diktaturi. Tek bi bilo smešno da počnu pregovori sa EU, a da Brisel sa zemljom u kojoj je diktatura otvara poglavlja o pravosuđu, ljudskim pravima i tako to. Kamoli da ta poglavlja zatvara. DS, pod uslovom da se stabilizuje i dokaže da nije istorijski potrošena, mora da zaigra tamo gde su naprednjaci najslabiji – na njihove nezadovoljnike. Na one koji nisu „namireni“. DS mora da traži „disidente“. Da im obećava funkcije. Sve ono što je spojilo Vučića i Vesića sad treba da spoji Đilasa i nekog od isfrustriranih naprednjaka koji ne može u svojoj stranci da dođe na red od Vučićevih (ne)stranačkih kadrova, preletača i ulizica. Verujte, drage demokrate, ima ih mnogo, u bradu gunđaju i čekaju. Samo je potreban dobar monitoring. I čvrste garancije.

Hepening u Kombank Areni, povodom pet godina od osnivanja SNS, bio je, da rizikujem i upotrebimo tu reč – veličanstven. Koji su efekti? Sanirana je sumnja u podelu SNS na Tomine „naprednjake“ i Vučićeve „republikance“, demonstrirana je moć partije i lidera. Fascinirana je prostota. I ruku na srce, liči na početak izborne kampanje. A sve to, priznaćete, nije za jeftinije pare moglo da se uradi svečanom akademijom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Za nekog to je zenit popularnosti, što defanzivnu opoziciju tera u teze da klizimo u „jednopartizam“. Dugo je Srbija navikla da živi u agoniji nestabilnih koalicionih vlada, pa otuda jačanje jedne partije može biti i lekovito – da fokusira odgovornost vlasti i profiliše stožernost na opoziciji. Naprednjaci hoće liberalizam u privredi, Božidar Đelić pre neko veče reče da DS to neće. Što izgleda znači da DS ostaje na socijaldemokratskim principima. Do sada je ta orijentacija bila usiljena, a sada izgleda jedina moguća. Možda se Boris Tadić neće vratiti na čelo DS, ali njegova vizija „moderne levice“ i saveza sa SPS sve će se više nametati kao istorijski ispravna (ne zbog mirenja dva bola – za Đinđićem i Miloševićem), već zbog Dačićeve „izlazne strategije“ i „egzistencijalnog straha“ DS.

Prošlo je tačno godinu dana od kada je Danas ekskluzivno obelodanio „Manifest novih demokrata“, tajni program koji je Goran Vesić napisao za Dragana Đilasa u vreme kad se ovaj za liderstvo u DS borio sa Tadićem. Vesić je sada Vučićev mastermajnd koji je dao autorski pečat konvenciji u Areni, ali je za ovih godinu dana stigao da napiše i solidan interni stranački dokument SNS, gde aktivistima stranke daje uputstva za rad na terenu. Videćemo kako će sve izgledati ako se u SNS implementira Vesićev „koordinacioni komitet“, sa petnaestak članova – mnogo operativniji od glomaznog Izvršnog odbora, jer ispod tog Komiteta biće lokalni odbori i lideri, a iznad predsednik stranke lično.

To što je Vesić otišao kod Vučića, ne znači da je program koji je napisao Đilasu loš. Naprotiv. Rađen je na osnovu programa „novih laburista“ Tonija Blera iz 1997. Pazite sad, šta je tada napisao mudri Vesić skeptičnom Đilasu: „…Jedino mesto koje imaš na političkoj sceni je levi centar. Prvo, jer tu poziciju drži DS. Drugo, jer na njoj nemaš i nećeš imati konkurenciju. SNS je desni centar, DSS i SRS desnica, URS je desni centar, a LDP levica. Paradoksalno, ali najveća moguća konkurencija ti je SPS, koja sa levice klizi ka levom centru. Ipak, birači DS i SPS su još uvek veoma različiti, tako da u narednim godinama ne preti opasnost direktne konfrontacije. U svakom slučaju, u nekoj budućnosti treba razmišljati o stvaranju jedne stranke od DS i SPS. Da se ne uplašiš ove ideje, o tome je Đinđić razmišljao još 2003. godine. Na našem poslednjem viđenju pred ubistvo pričao mi je kako, kad se SPS reši balasta Miloševića, među nama skoro da nema razlika! U tom smislu, Tadić je bio u pravu kada je 2008. napravio istorijsko pomirenje dve stranke. To znači da, šta god da uradiš, ne smeš da napustiš poziciju levog centra“. Briljantno, šta drugo reći, dragi čitaoci. Samo što vreme sve ubrzanije daje za pravo Vesiću. Uz malu ogradu da su u LDP više „liberali“, nego „levica“. U odnosu na SNS.

Paradoksalno, Vesić može biti mastermajnd čije će programe u isto vreme koristiti dve partije. I apsurdno, ni Vučić ni Đilas ne mogu uspeti ako ne sprovedu ono što im je Vesić napisao. I posle kažu Vesić „preletač“, „pere se varikinom“. Ne treba stvari gledati jednodimenzionalno.

Ne znam kakav je bio prizor dok se Tito vraćao 1979. iz Havane sa Samita nesvrstanih, pa ga sačekali ratni avioni JNA kad je njegov ušao u naš vazdušni prostor, ali ova scena kad Dikovićevi „migovi“ prate prvi erbas „Er Srbije“, medijski je atraktivna. Iako dušmanima i to smeta, pa pominju „diktaturu“. Radujem se uspesima „Er Srbija“, a jedino mi smeta kad te scene imaju i zadatak da medijski amortizuju Dačićevo obraćanje narodu na Kosovu. Toliko vešto obraćanje da bi čovek pomislio da se država Srbija dole mnogo nešto pita.

Iako neće biti predsednički, niti „boing“, naš „erbas A319“ od milja zovem „Air Force One“! Video sam ga juče u hangaru. Osetio njegovu auru. Šteta što i aerodrom Ponikve nije bio osposobljen da ga promotivno primi. Da Kadinjača ponovo čuje huk „migova“.