Akademije i priredbe

Keč ol ide po širini dnevne politike i ideologije, ali je i temporalan – asimiluje prošlost, i projektuje vođu u budućnost.

Za Vučića je relativno lako da Tita i Dražu tretira kao delove keč ola (dve okupacione poternice iz 1941. su idealne za taj naum), ali mnogo teže ide kad to neko proba sa Desankom Maksimović (citirana Krvava bajka u Vučićevom govoru) i Dimitrijem Ljotićem (koračnice u recitalu). Izgleda i zvuči morbidno groteskno i sramno.

Pa stanite, gde su svi oni koji su branili Desanku Maksimović od Svetislava Basare i onoga što je on tobože uvredljivo napisao o njoj u Kontraendorfinu (Ninova nagrada), da je sad povodom Akademije brane od trpanja u isti koš sa zboraškim koračnicama?

Stavom da je na Akademiji trebalo čuti četničke pesme, lider Dveri Boško Obradović se pomerio ka centru političke scene, a naprednjački režim se paradoksalno uvalio tamo za šta je njegova propaganda optuživala Boška i Dveri.

Iako je za Akademiju u ime Vlade Srbije bilo zaduženo Ministarstvo za rad i boračka pitanja, po čaršiji se zlurado komentarisalo da se na Akademiji više osećao senzibilitet bivšeg ministra kulture i informisanja Vladana Vukosavljevića nego Darije Kisić Tepavčević i Maje Gojković, te da će Vukosavljevićev mandat za našu kulturnu politiku možda imati dalekosežnu snagu kakvu ministrovanje Dušana Vujovića ima na Vučićevu fiskalnu konsolidaciju i makroekonomsku stabilnost.

Za Vukosavljevićevog mandata ipak nije bilo ovako skandalozne priredbe.

Ili je sve bila slatka osveta i satisfakcija nekoga ko je poznih osamdesetih ljotićevštinu koristio kao srpski urbani pandan Neue Slowenische Kunstu.

Govorio je i Milorad Dodik, u tonu zašto Titova vojska nije oslobodila Jasenovac, mada nije objasnio zašto Jasenovac nisu oslobodili četnici?

Ako je bilo bar neke koristi od Akademije, to je skretanje pažnje na Momčila Nastasijevića, čijom se poezijom probala relativizovati ljotićevska svinjarija i stihovi koji nisu Nastasijevićevi.

Za Vučićev režim i ovakve akademije služe da se, između ostalog, tobože posredstvom antifašizma normalizuje Miloševićevo i radikalsko-julovsko nasleđe, te da se devedesete predstave prvenstveno kao otpor fašizmu.

U usponu Miloševića i podržavanju njegove politike antifašisti nisu nevini.

Dobar deo SUBNOR-a je podržao Miloševića, i mnogi od njih da su danas živi aplaudirali bi Vučiću.

Neki živi i aplaudiraju.

Autoritarnost, diktatura i antifašizam često idu podruku.

Neko danas zaista naivno misli da su Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope sinonimi, pa bi po toj analogiji i borci Titovih proleterskih brigada masovno bili i za sve evropske vrednosti. Na primer i za LGBT prava.

Sećam se kad je jednom u Poligrafu na staroj TV B92 Jugoslav Ćosić skrenuo pažnju Jovu Kapičiću da bi neke mere koje su primenjivali on i drugovi na Golom otoku sigurno osudio OEBS, a Jovo ga je gledao ko krava mrtvo tele i kratko mu odgovorio da je država bila u opasnosti.

Bilo bi preterano reći da su neki stari partizani kao Mihailo Švabić (vatreno govorio na Ušću 1988), Petar Gračanin, Nikola Ljubičić ili Dobrica Ćosić, baš prešli u četnike, ali nisu se postavili kao njihov saborac Petar Matić Dule, koji je na vreme video da Miloševićeva politika vodi u tragediju.

Pa i Desanka je pisala predgovor za Slobine Godine raspleta.

I neki bitni titoisti nisu puki konvertiti u liberalizam, jer je u okviru komunističke partije vremenom zaista evoluiralo jedno liberalno (proevropsko) krilo.

Koje se, doduše, nije baš emancipovalo od dogmatizma ni u novoosvojenom diskursu.

Ima njih koji veličaju Titovu autoritarnu modernizaciju (kad se tobože pitala struka) a protiv su Vučićeve autoritarne modernizacije koja se takođe poziva na Tita.

Radomir Konstantinović jako se nervirao tvrdeći da ništa ne razumeju oni koji na demonstracijama 1996/97. skandiraju bando crvena!, ali kad bi iz otpora Miloševiću izvukli sve antikomunističke, pa i (pro)četničke elemente, šta bi preostalo?

Sigurno ne brojačano dovoljno da se taj režim obori.

Ne treba zaboraviti i da su najbrojniji četnici u opoziciji devedesetih bili oni iz SPO – prozapadni.

Pa ti su bili i najmasovniji 13. maja na Ravnoj gori.

Ovi sad Putinovi četnici nemaju baš naviku tih hodočašća.

Neposredno pre nego što je novi ministar kulture Voja Brajović trebalo da preuzme funkciju, tamo davne 2007. uklonjena je bila voštana Dražina figura koju je Brajovićev prethodnik Dragan Kojadinović postavio tik uz vrata kancelarije ministra.

Onda su se se zbijale šale po beogradskoj čaršiji da je Kojadinović bistu sklonio u sigurnost muzeja na Ravnoj gori da Tihi iz Otpisanih ne bi bio u neprijatnoj poziciji.

Voštani Draža je navodno bio privremeno uklonjen u vreme posete kosovskog ministra kulture Astrita Haragija 2005. pa je Bora Đorđević zbog tog kalkulantskog gesta podneo ostavku na mesto Kojadinovićevog savetnika.

Ali, i žuti su brzo pokazali svoje ravnogorske sentimente.

Iako Tadić nije bio četnik – ni realno, ni šminkerski, njegov Homen je posvećeno tražio Dražin grob.

Vučić čak i u Pranjanima (Halijard) četnike ne zove baš četnicima već slobodoljubivim seljacima, eventulano ravnogorcima, ne ide ni 13. maja na Ravnu goru, ali ne ide ni na Kadinjaču, ni na Tjentište.

Uz neophodnu demistifikaciju NOB-a, iza otpora komunističkoj ideologiji i jednopartizmu, u paketu je išlo i reakcionarno razaranje principa bratstva i jedinstva.

Ma koliko ti principi ponekad bili dogmatizovani i doktrinarni u svom temelju su imali izlaz iz međunacionalnog klanja 1941/45. i principe tolerancije i saradnje naroda koji su i principi EU.

Za razliku od Istoka Evrope kome je pad Berlinskog zida referentna tačka, nama su referentna tačka devedesete godine.

Teško je formulisati odnos Srbije prema bilo čemu, pa i antifašizmu, bez odnosa prema stavovima i posledicama koje je donela Miloševićeva antibirokratska revolucija iz poznih osamdesetih sa njenim derivatima i ratnim epilozima.

Antifašizam Koštunice i Tadića bio je zamagljen slavskim antikomunizmom, dok je Tomislav Nikolić nakon vulgarnog šešeljizma, kao predsednik Srbije zanesen pompom spoljne politike, naglo bio otkrio čudesni svet titoizma.

Milošević je ruinirao principe jugoslovenskog (kon)federalizma, dok su ostali entiteti SFRJ zdušno prihvatili princip avnojevskih granica bez avnojevskih principa nalazeći potvrdu i u Badinterovoj komisiji 1991.

I ja sam u školi učio da je Drugi svetski rat kod nas bio unikatan jer se paralelno sa borbom protiv okupatora sprovodila revolucija.

Iako se Staljin ljutio što Tito nadeva svojim jedinicama proleterska imena – čime prejudicira društveno uređenje i rizikuje da Sovjete dovede u neugodnu situaciju pred zapadnim saveznicima – kako je rat odmicao odrednica proleterski je razlabavila svoju klasnu esenciju postajući više sinonim za elitne jedinice Narodnooslobodilačke vojske.

Ako je komunizam nacionalistički, ma koliko bio rigidan, on se da nekako razumeti, pa i glorifikovati (Vulinova počast Rankoviću i Krcunu, Dačićev povratak Miloševiću).

Ako je komunizam kojim slučajem liberalniji i kosmopolitski (kao titoizam u pojedinim fazama), takav komunizam će se s gnušanjem odbaciti, i s njim će se maliciozno definisati evroatlantska struja u srpskoj politici.

Dmitrij Medvedev došao je u Beograd i povodom 65. i 75. godišnjice od oslobođenja Beograda.

Dolasci Putina i Medvedeva u Srbiju su kontinuitet i sa pomalo zaboravljenom posetom sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva 1962.

U Gornjem Milanovcu je 2018. rekonstruisan jedinstveni spomen-kompleks Brdo mira, koji su 1962, otkrivanjem spomen-kosturnice posvećene crvenoarmejcima palim u borbama za oslobođenje ovog mesta, svečano otvorili Tito i Brežnjev.

Nakon Staljinove smrti Titu je jako bilo stalo do dobrih odnosa sa Sovjetima, dok je u odnosu prema Zapadu postojao ideološki limit liberalizacije režima, o čemu su i Sovjeti vodili monitoring.

I danas treba antifašizam (parade i akademije) i pravoslavlje (završetak Hrama Svetog Save na Vračaru) posmatrati nijansirano i kroz prizmu odnosa s Rusijom.

Za Akademiju dogodine preporučujem stihove Slavka (ne Vladana) Vukosavljevića: „Rođena zemljo, jesli li znala – tu je pogino bataljon ceo; crvena krv je procvetala kroz snežni pokrov, hladan i beo. Noću je i to zavejo vetar. Ipak, na jugu vojska korača: Pao je četrnaesti kilometar, al’ nikad neće – Kadinjača!“

Nećete pogrešiti.