Akciono jedinstvo

Sudeći po zaključcima GO, obračun sa „mangupima“ se odlaže do daljnjeg, biće vremena za analiziranje izbornih rezultata i odgovornosti, uključujući i konsekvence i promene u stranci, smatra lider DS Boris Tadić. Ali, zar nije u pitanju logički kuršlus; ako Srbija nema vremena da čeka, jer više ne smemo da gubimo vreme (a to pored Nikolića uvek govore i demokrate), kako onda ima vremena za „analiziranje izbornih rezultata i odgovornosti“?

Pobedilo je jednoumlje. Predsednik Političkog saveta DS Dragoljub Mićunović rekao je tu noć da je Tadić dobio jednoglasno!!! poverenje GO za dalje vođenje stranke i da je odlučeno da on bude kandidat za premijera Srbije. Ko se iole razume u odnose u DS, odlično zna da tamo nema jednoumlja, da su neki bitni odnosi mučni, da su sujete povređene, da se smešta, da „ne može više ovako“. Pitam ja jednog mog demokratu koji se nadao „čistkama“, šta bi? On mi kaže „jebiga“. Baš jebiga. Zbunjuje masovnije odsustvo ideje u DS da se nakon izgubljenih predsedničkih i parlamentarnih izbora pređe malkice u opoziciju. Da se stranka pročisti, pregrupiše, ponovo približi narodu i intelektualcima. Istina, Srbija stvarno ne može da čeka, ali bi vas za toliko sačekala. Pa gde je sad onaj čuveni raskolničko-frakcionaški potencijal DS? Stranka se cepala i oko manje bitnih pitanja nego što je ovakav izborni bilans. Opet citiram onog mog „izvora“ iz DS, koji mi se kune da bi stranka nestala ako bi se sad pocepala, ili čak ako Boris više ne bi bio predsednik, i tako to. Nije kriv Boris, nego tamo neke jajare (oni mangupi), uveravaju me. Pa i oni u gulazima i na Golom otoku su govorili da Staljin i Tito znaju da smo ovde, šta bi uradili onim bitangama. Kako vas nije sramota da poredite stanje u DS sa tim totalitarnim situacijama iz istorije, ne dam ja na DS kad krenu dušmani. Pa šta; ako Mićunović može da situaciju u Nemačkoj 1933. i Dahau da koristi kao parobole, kao primere da svako demokratski može da dođe na vlast i da citiranjem takvih stvari negujemo kulturu sećanja (pa i na starog Tomislava Nikolića), čemu onda začuđenost, pitaju sad oni mene.

Da Tadić sa svojom harizmom (koja bi na momente počela da se deformiše u „selebriti“ kult ličnosti) nije ušao u trku za predsednika Srbije, stranci bi bilo mnogo teže u prvom krugu, što ne znači da i ti kadrovi sa kojima dokazano teško ide i koji su omanuli u drugom krugu, nisu Tadićev izbor, ili ih je on bar aminovao. Hoće li oni i dalje da se pitaju i da traže Nikolićevu diplomu kao da traže Dražine kosti, u međuvremenu dok se steknu uslovi za analiziranje izbornih rezultata i preuzimanje odgovornosti. I gde je tu, drugovi demokrate, Mirko Cvetković. Kičma njegove vlade – DS i SPS – zajedno ponovo imaju osnov da pokušaju da formiraju vladu. Ako Boris ima toliku podršku, zar nije nelogično, i nemoralno da se Mirko tako napadno ignoriše.

 Komunistički rečeno, u DS je izostala „samokritika“, a na delu je „akciono jedinstvo“. SPS je sad potpuno normalizovan. U procesu traženja Tomine diplome, kao ubedljivo najglupljem segmentu antikampanje, više niko i ne pomišlja da zucne o prošlosti, ili još gore o sadašnjosti SPS. Bude li te nove vlade DS i SPS, šta mislite, ko će joj davati ton? Dačić je mera stvari.

 Kohabitacija? Da ne zazvučimo cinično, ali istinska prava kohabitacija bila bi ona u kojoj bi Tadić bio predsednik države, a Đilas premijer. Aktuelni gradonačelnik Beograda ima unikatnu poziciju: On će biti premijer kad to bude odlučio i kad se steknu istorijski uslovi. Možemo da mu se nadamo za četiri godine, recimo. Treba čitati i klasike: Lenjin je davno isticao da nema idealnih uslova za revoluciju. Za premijera Srbije tek nema. Pošto od funkcionalne decentralizacije očigledno nema ništa, bar ostaje pusta nada da će cela Srbija jednog dana biti Beograd. Ako je cena za to da nećemo nigde u Srbiji moći posle 22 h, da kupimo pivo u dragstoru – onda ćemo je platiti. Makar menjali ustav. Evo još jedne uvrede za logiku. Vi u Beogradu ne možete (protivustavno) da kupite pivo posle 22 h, a ono se istovremeno, vrlo lascivnim porukama, reklamira na televizijama posle 22 h. Cure se pozivaju „na gajbu“, sve je znojavo… Skremblujte onda taj EPP za područje Beograda.

 Ne znam da li ste čuli, ali u danima šoka i neverice zbog Tadićevog poraza, pronela se čaršijom glasina o pravljenju nekakve „plave frakcije“, nasuprot „žutim baronima“. Daleko od toga da se radujem nekom novom raskolu u DS, samo mislim da je blagougodno da se frakcije, bar nijansirano, dovoljno naslućuju, i da je njihovo „transparentno“ postojanje brana zakulisanosti i monolitnosti. Jednom prilikom Danica Drašković je poručila: Demokratija u državi – diktatura u stranci (SPO). Simpatično, ali nemoguće.

 Čedomir Jovanović opet traži neku „jasnu politiku“. U neku ruku LDP i dalje liči na frakciju DS, i kao da im je to prirodno stanje. Samo što slutimo da bi ih ovi danas teško primili nazad, kao što su svojevremeno oprostili Mićunoviću nepotrebnu avanturu sa Demokratskim centrom.

 Kad slušam sve ove razočarane apstinente, „bele listiće“ i pojedine intelektualce, učini mi se kao da se iz pepela rađa novi Građanski savez Srbije. Možda je postojanje takve partije potreba normalnog političkog spektra, jer ovakav LDP i Preokret teško apsorbuju tu malu, ali nezgodnu grupaciju mislećih ljudi, ma koliko i među njima bilo foliranja, palanačke pokondirenosti i čiste pakosti prema Tadiću.

 U Srbiji je na delu etapni proces koji su prošli i na Istoku Evrope, mnogo ranije. Nama se vraćaju reformisane snage starog režima – SPS i SNS. Samo što nama u Srbiji referentna tačka nije pad Berlinskog zida, već „devedesete“ i njihovo nasleđe. Jednostavno, zbog Miloševićeve reakcionarne uloge krajem osamdesetih, naša tranzicija je odocnela i ima dodatno suočavanje sa prošlošću.

 Nikolić je ostavkom na mesto šefa SNS postavio standarde. Da je htela da mu parira, DS je mogla da dopusti TV prenos sa svog Glavnog odbora i da razvije diskusiju oko odgovornosti. Šok terapija je ponekad najlekovitija. E, to bi bila katarza.

 Srećem ljude koji se čude odakle tolika iznenadna srdačnost Nikolića i Tadića. Pa rekao sam vam na ovom mestu pre koju nedelju – ponovo pogledajte serijal filmova o bokseru Rokiju koji je proslavio Silvestera Stalonea. Obratite pažnju na razvoj odnosa između Rokija i Apola. Ako znamo da nas čekaju Toljaga i Ivan Drago, to možda i nije loše za Srbiju, pa makar sad i ne bilo te famozne velike koalicije. Uostalom, idite u video-klub.