Ako baba plače, daj joj keksa

I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodno odgovorio: ‘E, da sam znao za tu tvoju Filharmoniju, ne bih kupovao žirafu.’ U tom logičkom ključu tražite i Palmino protivljenje da mu Ana Brnabić bude premijerka. Palma, dakle, neće popustiti u domaćinskom stavu, ali će glasati za zakone i ostati u vladajućoj koaliciji.

Draga Vučićeva gošća na inauguraciji Kolinda Grabar Kitarović je nedavno u Zagrebu na nekoj konferenciji o brendiranju Hrvatske istakla da se državi čija je predsednica ‘ne smije dogoditi Borat’. Pričom o ‘imaginarnom Kazahstanu’ film ‘Borat’ je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao. Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Da li bi Palmi odgovarao takav mandatar-domaćin?

Već sam ovde pisao o četiri jahačice srpske apokalipse: Nekompetentnosti, korupciji, paranoji i hipokriziji. Vučićeva odluka da mandatarka bude Ana Brnabić ide na vodenicu kompetentnosti, ali je raspalila hipokriziju širom vlasti, ali i opozicije, i ti izlivi hipokrizije mogu se meriti samo sa hipokrizijom da u celoj histeriji oko ‘odbrane ćirilice’ svi glavni srpski tabloidi izlaze na latinici. A to je srpski mejnstrim.

Jedna mlada aktivistkinja Srpske napredne stranke istetovirala je na ruci ‘A. Vučić’ i uzburkala strasti u Srbiji. Rekla je da je taj čin izraz njenog poštovanja prema lideru i njegovim idealima o modernoj Srbiji. Verovatno mlada dama nije znala da je na razmeđu dva milenijuma jedan delija iz Valjeva na leđima istetovirao Aleksu Jokića, dugogodišnjeg Vučićevog glavnog kadrovika i bitnog socijaliste iz vremena Mirka Marjanovića.

Taj tip iz Valjeva hteo je da istetovira još jednog bitnog socijalistu iz valjevskog kraja – Milomira Minića, ali je ovaj bio zauzet da pozira, a nije mu bilo lako naći ni poster da se uzme ‘mustra’. Na koži tog Valjevca bili su i Sloba i Mira, i njujorški Kip slobode i Sveti Nikola.

Ako se sećate sjajnih trojki Milana Gurovića postignutih protiv američke reprezentacije u Indijanopolisu 2002, morate se sećati i njegovih velikih partija iz Gudijer lige pa i ‘Čiče’ – Draže Mihailovića na njegovom ramenu i drame zbog zahteva iz Zagreba i Sarajeva da ne igra u tim gradovima zbog tetovaže. A sećate li se Srebrnog letača (Marvelovog superheroja) koga je istetovirao još jedan izuzetan košarkaš – Željko Rebrača?

Čuo sam i urbanu legendu da je lekar nekom dedi u zapadnoj Srbiji tokom vizite rekao – vidim da ste voleli jednu Olju pa ste joj i ime istetovirali na osetljivom mestu, na šta je deda odgovorio: E, moj doktore, tu je nekad pisalo ‘puno pozdrava iz Bijelog Polja’. Na primer, znam čoveka koji je poznih sedamdesetih na služenju vojnog roka u Ogulinu hrabro istetovirao ‘JNA – 1804’.

Predsednik je dobio uveravanja da je ‘A. Vučić’ istetovirala ‘divna devojka’ i na neki način joj je obećao da se ‘neće postideti’. To je bitno, jer tetovaža nije poster Slobodana Miloševića koji su kamiondžije lepile na šoferšajbne i pronosili slavu vođe širom Jugoslavije, da bi lako te postere – ‘Sloboda se piše sa N’ – skinuli kad je došlo vreme. Bilo je tih postera i po obućarnicama, i po mesarama, i po berbernicama.

Tetovaže mnogo govore o duhu epohe i ličnim afinitetima

Kao i filmovi: Za potrebe jubilarnog 15. ‘Belgrade Beer Festa’ snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav Bule Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je i omaž kultnom filmu ‘Oktoberfest’, reditelja Dragana Kresoje koji je snimljen pre tri decenije. Film je freskolika urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva. S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom, filmu ‘Stado’, ovaj spot u tramvaju je tumačen u čaršiji i kao ‘nacionalno pomirenje’. Mada, za Vučićevo vreme, i nas u njemu, prilično je indikativna ona rečenica koju u ‘Oktoberfestu’ izgovara onaj frik koga glumi Bogdan Diklić, dakle – ‘ako baba plače, daj joj keksa’.

Odjednom kao da su nam se stvari pred očima razbistrile: Kad vidimo kakav je Vučićev ‘socijalni liberalizam’, kao da se ‘demokratski nacionalizam’ ne čini više samo kao bauk, pa će verovatno Vuk Jeremić na jesen probati da ga partijski profiliše i verovatno malkice emancipuje od Koštuničine rigidnosti. Sa Čedomirom Jovanovićem kao da je tek sad u punom sjaju oporosti zablistala i ideja ‘konstruktivne opozicije’. Intelektualna podrška Saši Jankoviću zbog koje je i Vučiću išla voda na usta pa je na VIP 100 javnih ličnosti morao da odgovori sa spiskom od 650 koji je u novinama ličio na spisak dobitnika nagradne igre, kao da se, podrška jelte, izvitoperila u pokušajima organizacionog formulisanja. Entropija ‘civilnog društva’ topi solidan Jankovićev izborni rezultat. Partijski forumi naprednjaka pokazuju jak upliv ‘liturgijskih obrazaca’ (odnos partije i vođe), što nije baš ‘keč ol’ (catch all) o kakvom se partijskom obrascu često pomodno priča.

Vremena se menjaju: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović nije hteo da dođe Tomislavu Nikoliću na inauguraciju, odnosno hteo je samo pod jednim ciničnim uslovom – da se Nikolić odrekne svog četništva. U formatu Vučića i Kolinde tako nešto deluje pomalo banalno.

Zadesio sam se prošle srede i na debati o ulozi intelektualaca u javnom životu. Isprovociran upadicama ‘postmarksista’, skup je napustio jedini prisutni intelektualac uslovno rečeno desne opcije na njemu – Milan St. Protić. Doduše, ‘u zaštitu’ ga je uzeo Žarko Korać. Pecnuti Protićevim izlaganjem u kome je bilo i kritike na jednoumlje koje i dalje dolazi sa levice, ‘postmarksisti’ kao da nisu uočili glavnu stvar – kako su u Srbiji postali retki, maltene unikatni intelektualci kao Protić, dakle uslovni desničari jasnih demokratskih i prozapadnih (u najboljoj tradiciji te reči) svetonazora.

Sociolog Mladen Lazić je podsetio na tri moguća određenja pojma ‘intelektualca’, a učesnici skupa su se složili da su sva tri pojma problematična za Srbiju. U devalvaciji obrazovnog sistema i cunamiju falš diploma, danas je teško prihvatiti formalno određenje pojma intelektualac koje je naveo davno profesor Vojin Milić kao rigorozni metodolog, da je intelektualac onaj ko završi fakultet. Teško da u Srbiji ima mnogo i slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu. U svetu, a u Srbiji pogotovo, teško se može biti ‘strukturalno nezavisan’ i od države i od tržišta. Tek nema one Gramšijeve ‘organske inteligencije’ koja bi formulisala ‘interes klase’, posebno jer je danas teško odrediti ‘alternativni interes’. Lazić je naveo raspadanje Filozofskog fakulteta u Beogradu kao sliku Srbije, a tonovi sa skupa su generalno bili depresivni jer se iza srpske ‘državocentričnosti’ krije težnja ka samodestrukciji i suženje javnog prostora. Ocena je da tabloidi preuzimaju ždanovljevsku matricu, da smo razoreno društvo saznajnog deficita, da dominira model poluintelektualca – najamnika, da se sistemski izbegava raspava o devedesetim i genezi srpskog debakla.

Učesnici skupa su se složili s mojom opaskom da se u Srbiji često brkaju kritička javnost i politička opozicija, a što pravi veliku konfuziju. Iako se ove dve kategorije često podudaraju, one strukturalno nisu isto. Vlast ne može da preuzme ‘kritička javnost’. U to čak ni ‘praksisovci’ nisu verovali. Kamoli Vučić.