Aktivni centar

Potrudili smo se da vam nađemo i sliku na kojoj se jasno vidi kako Vojislav Koštunica s pažnjom sluša Gorana Vesića koji govori kao predstavnik omladine Demokratske stranke. Dirljivo, i nadrealno ujedno, zar ne?

Da se setimo ovih dana DS, kada je ona bila ‘integralna’, ponukalo nas je rasulo i konfuzija na opozicionoj sceni, kao i aktuelna polemika političkog analitičara Dragomira Anđelkovića, nacionalno desne i proruske provenijencije, i Biroa za komunikacije Liberalno-demokratske partije. Inicijalni Anđelkovićev tekst pojavio se u nedeljniku Pečat, da bi se sve potom, na pomalo perverzan način, prenelo (prelilo) u Danas. Obostrano gađenje nije se moglo sakriti, ali to ne znači da polemika, i to u društvu koje prezire dijalog, nije dragocena za razumevanja srpske političke zbilje. Iako nije bilo plezira kao u slučaju jedne skorašnje polemike Boška Jakšića i Branka Raduna, bilo je strasti. LDP smatra da Anđelković i Pečat diskredituju ovu stranku na vrlo maliciozan način. Navodno, Anđelković priziva nacionalizam iako nema licencu da meri ‘srpstvo u krvi’. S druge strane, analitičar skromno smatra da je samo raskrinkao ‘proces kvarenja’ LDP i sve potpunijeg pretvaranja ove partije u ‘interesni savez’.

Da skratimo, iza stilskih bravura i utvrđivanja gradiva, u čemu se obe strane solidno i inspirativno snalaze, krije se suština polemike – a to je pitanje konvertita. Anđelković u suštini smatra da konvertiti, posebno oni iz LDP, kvare SNS ili vlast koju ova partija oličava. Duh reakcije Biroa za komunikacije LDP je u tome da su kadrovi ove stranke, ili čak i cela stranka, mnogo bolji Vučićev partner u reformskom procesu jer su sigurno moderniji i liberalniji od njegovog (Anđelkovićevog) ‘srednjovekovnog shvatanja društva’. Analitičar po pitanju kadrova smatra da je LDP neka vrsta ‘skladišta’, a Biro smatra, sugeriše intonacija, da je LDP rasadnik.

Na neki način u pravu su i Anđelković i Biro. Među naglašeno nacionalno opredeljenim građanima, smatra uticajni analitičar, uvreženo je mišljenje da je LDP antisrpski nastrojen. Anđelković valjda hoće da kaže da su birači SNS uglavnom ‘nacionalno opredeljeni’. I u pravu je. S druge strane i LDP je u pravu kad se ‘nudi’, kako se to cinično kaže, jer Vučić ne može sprovesti reforme u Srbiji i okončati proces tranzicije ako pasionirano ne sprovede program LDP. Bilo bi interesantno da nam neko Anđelkovićevog znanja objasni kakve su to ‘proruske’ reforme? Bar u kontekstu kako nam Vučić predstavlja reforme i koga sve citira u tom svojstvu, sve zaključno sa Lajbnicom za koga me jedan stariji zemljak moli da pitam premijera ‘kad dospijem’, da li je stvarno ovaj filozof lužički Srbin?

Bilo bi nekorektno reći da Vučić vara svoje biračko telo. On ga pre dobronamerno zamajava. Jer im misli najbolje. Dok ‘nacionalno opredeljeni’ broje Putinove nuklearne bojeve glave, kao kuvarice uštipke, Vučić mic po mic, gledano kroz jednu optiku, zemlju nepovratno odvodi na Zapad. To dobro naslućuju i Anđelković i Biro za komunikacije LDP. Dok jedna strana opravdano strepi, druga se opravdano nada. Za realnu, moglo bi se čak reći delom i ‘nesistemsku’, građansku opoziciju Vučiću taj ‘zapad’ podrazumeva i pravnu državu, institucije, razvlašćivanje ‘kartela’, drugačiju medijsku scenu, dekriminalizaciju političkih oponenata, dok je za realni Zapad, s druge strane, Vučić pouzdani partner i generalno reformski političar, a slučaji kao Savamala, sem formalnih reagovanja, za njih su u istom rangu u kome je u startu Koštunici bio Haški tribunal – deveta rupa na svirali.

Prosto je neverovatno koliko puta je Vučić ponovio u svojim autorskim tekstovima i intervjuima da Srbiju vidi samo na jednom mestu – u društvu razvijenih zemalja Evrope, a da ‘nacionalno opredeljeni’ koji naginju SNS-u i dalje veruju da Vučić umesto njih, taktički zamajava Zapad i da će kad dođe vreme povući ‘pravi potez’. Ili će da cinculira kao Tito. Kao što se ‘građanska opozicija’ i pored svih Berlinskih procesa, i ‘znakova ohrabrenja’, i dalje nada da će demokratski Zapad dići ruke od Vučića zbog ‘autoritarnih metoda’.

Znači, kao kad se detetu u čaj od crnog luka – najbolji za prehladu – stavljaju kriške limuna da se ne bi videli i osetili listovi luka, tako i ‘nacionalno opredeljeni’ imaju dovoljno standardnih ‘srpskih neprijatelja’ i dovoljno fabrikovanih ‘unutrašnjih neprijatelja’, da sa njima vode mitske bitke. To se zove pacifikacija. Tadić nije imao snage da pacifikuje radikale i naprednjake i morao je biti i ‘patriota’. Vučiću je to lakše jer ima, kako se to kaže, ‘patriotsku uverljivost’ koja može da istrpi bolne kompromise više od dosovskih političara. Mada i po tom pitanju se preteruje. Isporuka Karadžića i Mladića u Hag nije destabilizovala Tadića, koliko to jeste politički kapric Angele Merkel, a time je ogromno olakšanje doneo Vučiću. Zamislite danas državotvorne medije kako bi izveštavali o tome da Zapad traži od Vučića čak da isporuči ‘srpske heroje’ u Hag.

LDP danas na momente jeste olupina onog starog. Kao što je DSS (sa svim frakcijama) ruglo u odnosu na onaj izvorni iz 1992, ili onaj nabildovani petooktobarski. To ‘ruglo’ nije moja stilska figura, već sam je ovih dana čuo od jednog ozbiljnog ‘patriote’, koji nije da nema veze sa DSS. Više puta sam na stranicama Danasa pisao da je najbolje za Srbiju da SNS na kraju figurativno postane jedan veliki LDP. Tu ne mislim na ovaj sadašnji LDP, niti na onaj ‘idealno-tipski’ kako je zamišljen na osnivanju (to je samo programski ideal), već na ‘realni’ LDP kakav bi on mogao postati kao srpska varijanta odnosa Milovog DPS i crnogorskih izvornih ‘liberala’. Uostalom, već je potvrđeno u političkoj analizi da svaka balkanska partija za svoj ideal ima DPS. U jednom trenutku Vučić može, kao Milošević posle Dejtona, da napravi dodatnu ‘diferencijaciju’, a u tom procesu pitanje Nikolića kao ponovnog predsedničkog kandidata je simbolički jako mučno.

Vlast naprednjaka je konvertitski raj. Ako izuzmemo dominantni ‘solunaško-radikalski’ element u koji se konvertiti ne puštaju, a to je ‘prva Šešeljeva petorka’: Vučić, Toma, Maja, Jorgovanka i Mirović, na ostalim nivoima čak možemo govoriti o sintezi JUL-a i G17 Plus. Konvertiti koji u sistem stižu iz redova petooktobaraca i derivata SPO stabilizuju SNS, u smislu da su indiferentni na geopolitički i regionalni avanturizam. Goran Vesić (DS) i Bojan Đurić (LDP) su tu dobar primer. Što više konvertita iz DS, LDP, G17 Plus, to manje radikalsko-julovskog i ‘patriotskog’ recidiviranja.

Bitka za dušu SNS ima i lukrativne izraze. I nju ne treba zanemariti u nomadskoj svesti kadrova. Pomalo opskurno, ali taj ‘veliki LDP’, u stvari može biti i neki ponovo integrisani DS pod firmom (okriljem) SNS. Pogledajte sliku iz Ratine kod Kraljeva 1991. I pogledajte koliko je ponekad nostalgija zbunjujuća, zar ne? Kao da gledamo slike iz devedesetih Sonje Liht i Verana Matića, pa hoćemo da razumemo hajatski Forum sa Ramom. Iako ima ‘šmeka’ devedesetih, našu i Vučićevu kontroverznu stvarnost ipak ne možemo razumeti metodologijom devedesetih. Niti spavanja ministara u kasarni kao deo Vučićeve ‘kulturne revolucije’.

Otuda je prirodno da takvi naoko čudni procesi ne mogu bez kadrova s onu stranu ‘patriotskog’. Još uvek. Zašto bi LDP imao manje prava da bude ‘u SNS loncu’ od restlova DSS? Što, njihov modernizacijski potencijal je manje vredan ‘začin’?

Više puta se pokazalo da na SNS pojilu ima vode i za orla i za gavrana. Sektašenje, oportunizam, ćiftinsko lobiranje…, sve ono na šta je ogorčen Anđelković, sve se to da podvesti pod nešto što se u nedostatku boljeg termina kao zajednički imenitelj zove politika ‘aktivnog centra’.

U slučaju Vučićevog ideološkog melting-pota taj ‘aktivni centar’ je bar lišen balasta ‘demokratskog nacionalizma’ kao svojevremeno Koštuničine novotarije. Šteta što nema i one medijske relaksiranosti kao za Koštuničina vakta.